Zakon o sprečavanju nasilja u porodici – ISTINE I ZABLUDE – Prof. dr Branislav Ristivojević

Zakon o sprečavanju nasilja u porodici - ISTINE I ZABLUDE - Prof. dr Branislav Ristivojević | Nasilje u porodici i nasilje nad porodicom

Zakon o sprečavanju nasilja u porodici – ISTINE I ZABLUDE – Prof. dr Branislav Ristivojević

Nasilje u porodici i nasilje nad porodicom

Medijska kampanja koja prati novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici lansirala je veći broj neistina u našu javnost oko svrhe i sadržaja i dometa ovog akta. Stoga ga treba razobličiti i pojasniti šta on stvarno znači za ovu napaćenu zemlju i porodicu u njoj.

Prva zabluda:

Zakon je donela vlada. Nije tačno. Pravnopolitičke prethodnice ovog Zakona jesu različite Strategije o nasilju nad ženama i porodicom. Njih formalno donosi vlada RS, ali su pripremljene u Upravi za rodnu ravnopravnost, a napisane od strane predstavnika feminističkih NVO na čelu sa Incest trauma centrom i Labrisom. Tako je i ovaj Zakon formalno podnela skupštini vlada kao predlagač, ali su ga napisale iste NVO koje su pisale i skandalozne seksualne obrazovne pakete.
LABRIS - NVO organizacija za lezbejska ljudska prava (Izrada ovog sajta omogućena je uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Za sadržaj na sajtu odgovoran je Labris - Organizacija ua lezbejska i ljudska prava i sadržaj ne mora nužno održavati stavove USAID-a i Vlade Sjedinjenih Američkih Država.)
LABRIS – NVO organizacija za lezbejska ljudska prava (“Izrada ovog sajta omogućena je uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Za sadržaj na sajtu odgovoran je Labris – Organizacija ua lezbejska i ljudska prava i sadržaj ne mora nužno održavati stavove USAID-a i Vlade Sjedinjenih Američkih Država.” – piše na sajtu ove organizacije)

Druga zabluda:

Zakon služi za zaštitu porodice. Apsolutno ne. Reč porodica u nominativu u tekstu Zakona ne postoji. Zakon služi za zaštitu ljudskih prava žrtava nasilja u porodici. Štaviše, ni reč „dete“ u Zakonu ne postoji. U zakonu je ono izjednačeno sa svim ostalim „srodnicima u pravoj liniji“.

Treća zabluda:

Zakon služi za zaštitu slabih u porodici. Ne. On služu za zaštitu žena bez obzira da li su jake ili slabe, voljene ili nevoljene, nervozne, mušičave ili dobro raspoložene, da li imaju ljubanika ili ne, da li zarađuju ili su izdržavane, da li su u brak unele neku imovinu ili su se uselile u mužev stan itd. Da Zakon služi za zaštitu slabih onda bi valjda barem pomenuo decu koja su najslabija i najranjivija na nasilje u porodici ili stare roditelje. 

Četvrta zabluda:

Zakonom se sankcionišu nasilnici u porodici. Nije tačno. Kategorija lica koju Zakon sankcioniše naziva se u njemu „mogući učinilac nasilja u porodici“. Ona podrazumeva lica od kojih preti, kako kaže Zakon, „neposredna opasnost od nasilja“. Drugim rečima zakonom se sankcionišu lica koja još ništa nisu uradila.

Peta zabluda:

Žrtva nasilja u porodici je lice koje je pretrpelo batine ili neko maltretiranje. Ne. Već je rečeno da je lice koje se Zakonom sancioniše onaj ko još nikakvo nasilje nije izvršio. Drugim rečima Zakon žrtvom nasilja u porodici naziva lice kome još niko ništa nije ni uradio. Niti ga je tukao niti ga je maltretirao.

Šesta zabluda

Zakon je usaglašen sa celinom pravnog poretka. Nije. Nasilje u porodici je kod nas predviđeno Porodičnim zakonom i Krivičnim zakonikom u grupi krivičnih dela protiv braka i porodice. Drugim rečima objekt zaštite od nasilja u porodici u svim ostalim delovima pravnog poretka jeste porodica, a zatim brak. U ovom Zakonu je to  žrtva. Za račun žrtve su žrtvovani porodica i brak.

Sedma zabluda:

Zakon će pomoći našim porodicama. Ovo je možda i najveća zabluda koja prati Zakon. Upravo suprotno. Zakon će pospešiti da se porodice rasturaju i raspadaju time što ohrabruje one koji se osećaju uplašeno da prijave taj strah policiji koja će za njihov račun da rasturi porodicu tako što će muškarca odstraniti iz kuće, a zatim mu i zabraniti da razgovara sa ženom i decom. Porodici se pomaže tako što se u njoj osnažuju međusobne obaveze a ne prava. Niti jedna porodica na ovom svetu nije opstala tako što je svako u njoj insistirao na svojim pravima već tako što se svako u njoj žtrvovao na svojim obavezama. Porodice ne opstaju na sebičnom uzimanju nego na požrtvovanom davanju.

Osma zabluda:

Primenom ovog Zakona našim porodicama će biti bolje. Ovo je najveća i najordinarnija glupost. Upravo suprotno, ovim Zakonom porodica u Srbiji će dobiti zamah da se raspadne. Svaka porodica ima svoju dinamiku, svoje uspone i padove, svoje uspehe i neuspehe, svoje bolje i svoje loše trenutke. Sveukupna ocena razloga za njeno postojanje nije na državi koja prinudnim merama zabranjuje čak i da se muž i žena čuju i razgovaraju telefonom, nego na onima koji je čine. Ovim Zakonom država ima ambiciju da porodicu bukvalno „zaledi“ u jednom njenom možda i najgorem trenutku i da ne dozvoli onima koji su najzainteresovaniji da takva porodica opstane i da makar o tome razgovaraju. Pa valjda država treba da u porodici traži i podstiče ono najbolje, a ne ono najlošije? Zašto država, analogno ovom Zakonu, ne „zaledi“ porodicu u nekom njenom najboljem momentu i trajno zabrani npr. razvod ili njen raspad? Tako nešto naravno nije moguće. Odnose u porodici ne može da uređuje zakon i država, već supružnici, deca, i roditelji ili ko već čini neku porodicu. Ove stvari zakonodavac kada ozbiljno donosi zakone već dobro zna pa ih ne uređuje. Tako Porodični zakon u poglavlju pod nazivom „Dejstva braka“ ima samo 5 članova sa 6 prostih rečenica. Ovo je zato što niti jedan Zakon nije u stanju da uredi bogatstvo, sadržaj i množinu ljudskih odnosa koji čine prvo brak, a zatim i porodicu.

Deveta zabluda:

Ovaj zakon će suzbiti nasilje u porodici. To se neće desiti. Možda bi se i desilo kada bi razlog za nasilje u porodici bila činjenica da je za nasilje kriv muškarac, budući nasilnik, čije buduće nasilničko ponašanje običan policajac može sa sigurnošću predvideti uz par kriterijuma koje Zakon propisuje. Ipak, stvari ne stoje tako. Da je tako nešto bilo moguće, onda bi valjda Lombrozo stekao svetsku slavu, a njegovi kriterijumi za prepoznavanje rođenih zločinaca bili implementirani u sve krivične zakone ovog sveta. To ipak nije slučaj. Njegove biološke teorije o rođenim zločincima koji se mogu prepoznati i unapred eliminiisati iz društva su doživele poraz kao izraz jedne totalitarne kriminalnopolitičke koncepcije koja negira slobodnu volju kod čoveka. Kada bi tako nešto bilo moguće dobilo bi se jedno preventivno krivično pravo koje će sva krivična dela predviđati i sprečavati pre nego što se dese. Ako je zakonodavac ovde u pravu zašto ne primeni ove kriterijume na sva krivična dela, a ne samo na nasilje u porodici? Ako možemo da prepoznamo buduće nasilje u porodici onda možemo i svako buduće krivično delo: i ubistva i razbojništva i silovanja itd. Štaviše, ako imamo pouzdana merila da prognoziramo buduće kriminalno ponašanje zašto ih ne primenimo da prognoziramo svako buduće ponašanje? I ono koje nije kriminalno? Zamislite sreću onog političara koji može da predvidi kako će ko glasati na izborima, ili onog fabrikanta koji unapred može da sazna koja će se roba prodavati na tržištu, ili onog kladioničara koji može da pouzdano prognozira ishode sportskih takmičenja…

Deseta zabluda:

Za nasilje su krivi nasilnici. Možda i nisu. Opisano stanje sa predviđanjem budućeg kriminalnog ponašanja je nešto što, ne samo da nije moguće, nego je jedna opsena sa opasnim posledicama. Da su ovakva predviđanja budućeg kriminaliteta putem bioloških merila izdržala probu vremena onda bi valjda u nekoj državi sa razvijenijom naukom krivičnog prava neko tako nešto već predložio a zakonodavac usvojio. Ne samo da ona ne postoje u drugim zakonodavstvima (čak ni onih država čija nauka ih je izmislila kao što je Italija) nego se slobodno može postaviti pitanje da li bi u Srbiji neko sociološko objašnjenje za nasilje u porodici bilo tačnije i ispravnije pre nego biološko, koje je očito nadahnulo zakonodavca u ovom slučaju? Nije li ovim Zakonom zakonodavac pokušao da skine odgovornost sa sebe za porast obima nasilja u porodici do kojeg je došlo usled njegove nesposobnosti da upravlja sociološkim tokovima na način koji ne podstiče nasilje? Možda su za porast obima nasilja u porodici (delimično ili pretežno) zaslužni i državna sankcija maničnog prikazivanja tzv. rijaliti šou programa na televizijskim kanalima sa nacionalnom pokrivenošću u kojima se najneposrednije podstiču akti nasilja u odnosima među ljudima koji žive u istom domaćinstvu ili policijska zaštita svečanim šetnjama homoseksualaca na gradskim ulicama kojom prilikom se otvoreno slavi primitivna nasilnička, prizemna, ogoljena i prostačka seksualnost? Da li je nesprečavanje, ili tačnije rečeno, zaštita ove dve slobodno se može reći nevredne pojave od njih stvorilo poželjne obrasce ponašanja u srpskom društvu? O ispravnosti ovog objašnjenja porasta obima nasilja u porodici može da se raspravlja, ali je svakako lakše optužuti za njega svakog muškarca/glavu porodice nego zabraniti najisplativije programske sadržaje komercijalnih emitera televizijskog programa ili se suprotstaviti homoseksualnom lobiju u međunarodnoj diplomatiji i njima inspirisanom domaćom kvazielitom. 

Prof. dr Branislav Ristivojević

Izvor: NSPM – časopis za političku teoriju i društvena istraživanja 

Komentari OVDE (pogledati pristigle komentare)

Dr Branislav Ristivojević, redovni profesor na Pravnom fakultetu

Rođen je u Novom Sadu 1972. godine. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Novom Sadu 1996. godine. Za asistenta pripravnika za nastavni predmet Krivično pravo izabran je 1997. godine. Magistrirao je na Pravnom fakultetu u Novom Sadu odbranivši rad na temu Komandna odgovornost u međunarodnom krivičnom pravu – odgovornost za radnje potčinjenog. Doktorirao je odbranivši doktorsku disertaciju „Zločini protiv čovečnosti sa gledišta krivičnog prava“ 11.07. 2006. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu. Za docenta je izabran 2007.godine, a za vanrednog profesora 2012. godine.

Učesnik je dva međunarodna kongresa, po pozivu: Riga, (Latvija) 1997. i Atina (Grčka) 2000.

Oblast naučnog interesovanja: Međunarodno krivično pravo

Od 5. aprila 2012. godine imenovan je za predsednika Komisije za priznavanje stranih visokoškolskih isprava i naziva iz nadležnosti Pravnog fakulteta.

Autor je jedne knjige i trideset naučnih i stručnih radova.

Govori engleski jezik.

Knjige:

1. Branislav Ristivojević, Odgovornost za radnje potčinjenog u međunarodnom krivičnom pravu: komandna odgovornost, izdanje autora, Novi Sad, 2003.

 

Global Media Planet INFO 

Global Media Planet INFO ENGLISH

Pročitajte još:

Porodica Trkulja: Sud doneo Rešenje ali svoje dete još nisu videli niti čuli sada već više od 150 dana

Siromaštvo nije zločin! Država oduzima decu i zbog nemaštine (6) – dr Zoran Milivojević

OZLOGLAŠENI BARNEVERNET SISTEM I U SRBIJI – DECA KAO VRLO PROFITABILAN BIZNIS – Veliko istraživanje deo 1.

PORODICA NA UDARU: Roditeljima oduzeto čak 5.668 dece za pet godina

Preporučeno:


Podržite rad našeg portala. To možete učiniti OVDE: PayPal-Me 
Budite sa nama jer smo mi tu zbog vas. 
Ako ste u mogućnosti i ako vam se dopadaju naši sadržaji podržite naš rad: PayPal

Pratite našu Facebook stranicu sa mnogo više sadržaja OVDE: Global Media

Dešavanja u relanom vremenu širom sveta možete ispratiti na našem Twitter kanalu OVDE: Global Media Plus

Vaš Global Media Planet INFO 

Global Media Planet INFO ENGLISH

*NAPOMENA: Sve sadržaje sa sajta možete pratiti na bilo kom jeziku koji odaberete klikom na zastavicu ili iz padajuće liste (na vrhu desno) – SVI JEZICI PODRŽANI

Hvala što nas pratite!

Podelite ovaj članak sa drugima

DMCA.com Protection Status

Komentari

komentari

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*