ZAŠTO JE PAO KNIN – ISPRAĆAJ NARODA – Slobodan Vukosavljević

Delovi iz knjige: Zašto je pao Knin – Ispraćaj Naroda – Slobodan Vukosavljević – autentično svedočenje

Krenuo sam u borbu za otadžbinu, a iz nje ispratio svoj narod.

knin-panorama

Grad Knin, srednjovekovni balkanski gradić, veoma značajan u svojoj istorijskoj i vojno strategijskoj ulozi, svojim geografskim položajem i prirodnim karakteristikama predstavlja glavno čvorište za vezu između unutrašnjosti Balkana sa jadranskim akvatorijumom.

U svojoj burnoj istoriji osvajali su ga tuđini, ali su ga uvek oslobađali Srbi, i uvek je bio srpski grad.

Ustankom srpskog naroda devedesete godine Knin je sačuvao svoju slobodu od napada hrvatske paravojske, borbom 9. korpusa JNA sa Srbima, sa petokrakom, pod komandom generala Ratka Mladića.

Devedesetih godina  dolazi do prevrata i promene na stare feudalno kapitalističke odnose, kada i u samom Kninu preovlađuje četnički uticaj, probuđen iz Drugog svetskog rata, podstaknut i rasplamsan od strane najjačih obaveštajnih službi Zapada i njihovih podaničkih političara sa Pala i iz Beograda, a posebno iz Zagreba odakle je obilato i  finansiran. Odbrana Knina i Severne Dalmacije počinje da gubi svoj identitet, jedinstvo i snagu. 

Kada se u toku prevrata narod siluje i obezvređuje za borbu uvođenjem poražene ideologije, propale strategije, neprihvatljivog  znamenja, opevavanje ratnih zločinaca, kvislinga i kolaboranata i njihovih političkih lidera sa jedne strane, a, sa druge strane borci NOVJ i antifašisti kao pobednici nad okupatorom, kolaborantima i kvislinzima se proglašavaju izdajnicima, kao i pripadnici JNA, koji su jedini i mogli i morali i hteli da organizuju narod za odbranu.

Tako se stalno stvarao antagonizam među srbima, međusobno nepoverenje, nejedinstvo i nesloga, uostalom kao i celom srpskom narodu, ali se to ovde posebno izražavalo jer je to bila granica, prostor i područje koje se moralo očistiti od srba u cilju stvaranja Hrvatske, čiste katoličke države.

U podelama i sukobu stvarale su se kriminalne grupe, posebno u tzv strankama, kao i privatne vojske i paravojni sastavi u zaštiti moćnika kriminalizovanih političara, izgubilo se jedinstvo naroda, stvorilo se nepoverenje u vlast i nepoverenje u državne institucije i u samu Vojsku. Zavladala je nedisciplina i raspao se sistem rukovođenja i komandovanja vojskom. Pobedilo je beznađe.

Mnogi „Prvoborci“ su se udomili u Beograd, druge gradove Srbije i u svetu, na poznatim velikosrpskim destinacijama, svak prema zaslugama. A, političari, privrednici i ostali uglednici pripremili svoje odstupnice, izvukli decu i cele porodice i kapital na vreme.

Time je i ognjište obezvredjeno, naročito ako se na njemu uzalud gubi glava, tako je i strategija za odbranu sopstvenog ognjišta postala bezvredna.

Sve je to smišljeno činjeno pod vidom velikog srpstva, a za svoju plodotvornost u strategiji razbijanja i onesposobljavanje naroda izgrađena je i strategija za proglašavanje krivaca, naravno onih koji su se najviše odupirali njihovoj svesnoj ili nesvesnoj izdaji.

[1] Uvek sam se nadahnjivao stihovima velikog pesnika  – “Za ljubav život bih dao, a za slobodu, ljubav bih žrtvovao”, što je za mene kao ljudsko biće i profesionalnog vojnika, postala i životna filozofija i ljudsko opredeljenje, kao i mera odnosa prema ljudima u izgrađivanju sopstvene čovečnosti.

Kao nastavnika u Ratnoj školi JNA 1989. godine, sa problemom zbunjivanja sopstvene vojske i naroda zainteresovao me je pukovnik Čačić, jedan vrlo interesantan čovek i obrazovan oficir.

Taj problem sam u neverovatnoj meri doživeo i doživljavam u sopstvenoj državi i narodu od sopstvenog rukovodstva, vezujući svoju sudbinu za sudbinu naroda, usuđujući se da kažem da to ne doživljavaju oni koji su se vezali za sudbinu rukovodstva, verovatno ne shvatajući dalekosežnost svoje situacije.

Taj haos je osmislila prava neprijateljska propaganda, sa jasnim političkim ciljem, metodama, sredstvima i snagama, i upravo nje sam se najviše plašio.

Povređenom, izgubljenom i zbunjenom napaćenom narodu, koji je izgubio orijentaciju, optimizam i veru, slobodu i dostojanstvo, ostao je jedini izbor u borbi do istrebljenja ili nešto drugo, što me je zbunjivalo. Naime, koja je druga alternativa?

[2] Neverovatna su iskustva od početka rata da narod i vojska, pa i rukovodstvo, naseda propagandi. Mi smo, izgleda, narod koji više veruje u ono što čuje nego u ono što vidi i za olakšanje situacije prihvatamo ili izmišljamo razloge bežanja od stvarnosti i tražeći krivca u drugome.

Ovu dimenziju rata niko nije ozbiljno shvatio, nego naprotiv, svak je stvarao neki svoj propagandni sistem u ličnom interesu održanja vlasti što je postao deo sistema propagande rata protiv sopstvenog naroda.

I zbog toga se niko nije bavio merama za suzbijanje neprijateljske propagande prema Krajini, niti protiv propagande uperene protiv ljudi i snaga koje su jačale Krajinu a dolazila je iz raznih krajeva, sa raznih mesta, od raznih vođa i stranaka.

Od početka rata, za četiri godine, vojska i narod bez određenog cilja, metoda, sredstava i kvalifikovanih ljudi, i na kraju sistema za borbu protiv snaga specijalnog rata, prepušteni uticaju satanskih strasti i monstruoznih efekata neprijatelja i povampirenih kvazi-političara -trgovaca koji su vođeni lovorikama kriminala kao ideologije rata za nacionalne interese.

[3] U vlasti Krajine su se nalazili osrednji ljudi i stalno su se smenjivali, čija je popularnost bila lažna, plasirana iz jednog nevidljivog sistema, koji ih je dizao i spuštao.

Njima nisam verovao jer su se prilagođavali stanju koje je iz godine u godinu bilo sve teže i lošije a nikada nisu bili spremni da ga menjaju.

Taj haos je osmislila prava neprijateljska propaganda, sa jasnim političkim ciljem, metodama, sredstvima i snagama, i upravo nje sam se najviše plašio.

Kriminal je ideologija zapada i loših Titovih đaka, čijim stupanjem na scenu počinje da se raspada Jugoslavija u najkrvavijem obliku.

Ubijaju se medijski i kadrovski najjače institucije države a naročito vojska, i lišavanjem naroda organizovane sile, organizovanjem kriminalaca, stvaraju se uslovi za carstvo krvavih vođa koji “u ime naroda” postaju lideri i suvereni, čak i oni kriminalci klasičnog tipa kojima su se ideologije suverena hranile, dobijajući medijski centralnu pažnju, gradeći imidž boraca za svoj narod.

A izborima žele da dobiju i političku verifikaciju …

Kriminalci najvećeg formata na teritoriji prethodne Jugoslavije upotrebili su nacionalna osećanja svoga naroda u najgorem obliku, od onih umerenih do onih patoloških – fašisoidnih.

Oni kao stegonoše negacije nacionalnog, postali su sinonimi naroda i oruđe stranih savetnika i kriminalaca.

Bijeljina-2016

Usnula Bjeljina, u svojim snovima bez reakcije i namere da se pokrene u borbu za zaštitu srpskog naroda protiv kojeg se pokrenula cela Hrvatska podržana SAD-om i NATO snagama.

Banja_Luka_2016

Usnula Banja Luka bez svesti šta se dešava sa braćom u Trećem srpskom toru, po kojem su nas podelili srpski zlotvori i uz pomoć naših lidera, njihovih podanika, oslobodili savesti, solidarnosti, bratstva i bratske ljubavi, odgovornosti i ljudskosti … da jedan grad tako mirno spava pod talasima govora svoga lidera Karadžića …

Mirno spavaj narode moj, ja sam taj koji brine za vaš nespokoj.

ratko mladic

General Ratko Mladić 1991. godine komandujući 9.-im korpusom JNA razbija hrvatske paravojne formacije i brani slobodu srpskog naroda u Kninskoj Krajini i Severnoj Dalmaciji, kada od srpskog naroda i dobija odličje svoga spasitelja i zaštitnika.

Lekcije koje je shvatio i naučio u 9.-om korpusu JNA, pronosio je kroz sve bitke u Republici Srpskoj sa osnovnim zadatkom DA BRANI SRPSKI NAROD, te je kao takav i sklonjen, smenjen i sprečen da bilo šta pokuša u sprečavanju planova razbijača srpskog naroda za nestanak Republike Srpske Krajine.

Povodom smene Ratka Mladića:

Iako naviknut na demagoška obrazloženja i obmanjivački stil uveravanja naroda, ovo je bio vrhunac koji nisam mogao da izdržim, jer očekujući odlučnu akciju Vojske Republike Srpske i ovaj put kao i mnogo pre, slušam obrt koji je van svakog razuma i takav zbunjujući šok da bi i ljudi najvećeg uma i čeličnog duha popustili i doživeli vrhunce zbunjenosti.

Da, zbunjenost je jedina nagrada koju je srpski narod doživeo u ovom ratu od svojih vođa i suverena, a koja će još biti videćemo.

Posle pada Zapadne Slavonije trebalo mi je dugo da se osvestim od zbunjujućeg šoka, a zbunjujući nastup vođe mog gordog naroda su me uveravala da zbunjivanja tek predstoje.

Usnuo-Bosanski-Petrovac
Usnuo Bosanski Petrovac …

Usnuo grad Petrovac. Ni ovde ništa novo, sem što je to linija na kojoj se zaustavljaju Srbi iz neke druge države, koji se upravljaju nekom tajnom silom, koji se organizovano vode dobro pripremljenim i neometanim putevima i organizovanim prihvatom braće.

Na pitanje: „Kuda ćete…? Knin je pao, narod i vojska se povlače”. Oni koje sam poznavao bili su zaprepašćeni i govorili: “Komandante, ne idite, kasno je“. Sve sam mirno i bez pitanja saslušao. Malo sam ljudi poznavao, većinom su bile žene sa decom. Na pitanje “Kada ste krenuli iz Knina”, većina ih je odgovarala: “Već pre podne”.

Tu, na širokom i sveže pokošenom Petrovačkom Polju će ovi Srbi razoružati onu Braću koje su bez savesti ostavili na cedilu i od dobro naoružanih Srba, sebi i onim Srbima u Srbiji stvoriti sluge i jeftino roblje.

I u Perovcu se narod pripremio za odlazak u kolonu koji vodi veliki vođa.

Moj Srđane, moj Mlađane, moj Mrđane, ko vas ovako izdeli seme im se zatrlo.

Ko će nas okajati? Ko, kad oružje dajemo? Kome i zašto oružje dajemo?

Krenuli smo dalje levim putem. Posle par stotina metara na jednoj krivini, u vojnom vozilu, spazio sam Vesu Kozomaru donedavnog komandanta kninskog korpusa. Zaustavio sam vozilo, iskočio i prišao mu, kolona je stala, pitao sam ga:

– Otkud ti ?

– Slobo, sve je gotovo, vodim jednu bateriju da obezbedim odstupnicu.

Ostao sam bez teksta, upitah ga:

– Glavni štab? Gde je štab?

– U Srbu …

Okrenuo sam se bez reči, ušao u vozilo i krenuo dalje.

Na prevoju ispred raskrsnice puta za Donji Lapac naišao sam na vozila i oruđa sedmog mešovitog artiljerijskog puka iz kninskog korpusa što me je posebno šokiralo. Desno od puta stajao je njegov komandant, potpukovnik Tanasije Mraović. Zaustavio sam vozilo i izašao da porazgovaram sa ovim mučenikom.

Hladno sam ga pozdravio, jedva je progovorio, na pitanje otkud on tu:

– Dobio sam zadatak da zaposednem položaje kod Padjana, međutim kada su borci videli kolonu koja se kreće ka Lici odbili su naređenje i samovoljno krenuli u kolonu na povlačenje. Pre toga sam bio na Crvenoj zemlji ostali smo bez municije i morao sam se povući. Jedna baterija mi je uništena-spržena, otkrila je američka bespilotna letelica i nakon par munuta zasuta uraganskom vatrom artiljerije… Deo jedinice je ostao sa pukovnikom Davidovićem u Drniškoj brigadi… Najbolje da sam poginuo… Obori glavu i poče da briše znoj skrivajući svoj usahnuli pogled…

Sećam ga se kao majora iz početka devedeset treće godine. Zvali su ga „atomski mravac“ i zahvaljujući njegovoj artiljeriji slomljeni su svi napadi ustaša ka Benkovcu i Obrovcu. Imao je besprekornu jedinicu, brza, na dugme i precizna, uvek pogađajući u centar. Znajući ga dobro, postavio sam ga u januaru devedeset četvrte godine za komandanta artiljerijskog puka u Kninu i za kratko vreme je preporodio jedinicu sa kojom je i za koju je živeo. Izgubio je zdravlje, ponos i dostojanstvo i ispred mene je stajao skršen i nem čovek, izmanipulisan i izmaltretiran od partijskih siledžija iz redova puka kninske primitivne zabiti i od slepih pretpostavljenih.

Situacija mi je bila jasnija samom činjenicom da je deo teške i ubitačne artiljerije u prvom delu kolone koja se izvlači, ali još nisam znao ono najvažnije: Da li je Knin pao.

Pitao sam ga da li može tu jedinicu da upotrebi, odgovorio mi je:

– Nema šanse. Sem da idu u koloni sva naređenja organizovano odbijaju. Dođe mi da se ubijem …

– Nemoj. Izdrži. – pozdravio sam ga i nastavio put Donjeg Lapca.

Donji-Lapac

„To je bilo dvanaestog juna kad pogibe dvanaest srpskih cura, dvanaest cura dvanaest sokolova od ustaškog praha i olova“

Pokret i susreti, svedočenja i neverice…

Nema znaka za odbranu. Nigde ni puške, ni borca.

Sa svih strana kolone traktora sa uglavnom starcima i malim brojem dece koja su se našla na letnjem raspustu. Mirno, u kolonama, kao da su primili zapovest da nekuda idu. Odakle će se vratiti?

Na putu prema Donjem Lapcu nije bilo nikakve gužve tek poneko vozilo.

Pred nama se pojavila prelepa kotlina puna šarenila prirodnih lepota, mira i tišine… Bilo je osam časova, prolazili smo pored spomenika koji su opisivali hrvatsku genocidnost u pogubljenju dvanaest devojaka koje su hrvatske ustaše mučile i ubile hiljadu devetsto četrdeset prve godine, sećam se i strofe te pesme koju sam kao dete učio:

“To je bilo dvanaestoga juna kad pogibe dvanaest srpskih cura, dvanaest cura, dvanaest sokolova, od ustaškog praha i olova.”

Spustili smo se u samo dno kotline, u prelep naoko usnuli Donji Lapac i krenuli ka centru. Kada smo došli pred sam centar upali smo u neopisivu gužvu vozila a najviše traktora sa prikolicama. Ljudi, najviše žene, deca i starci, su sedeli u prikolicama, u vozilima i ukočeno i nemo gledali preda se, bez trunke inicijative da se nešto raskrči.

Imao sam utisak da im je ono mesto odakle idu oduzelo i dušu i razum. Usmereni su na jedan jedini put, od centra prema benzinskoj pumpi u više kolona. Mi nismo mogli ni napred ni nazad.

Gužva je bila sve veća jer su pristizale kolone iz svih pravaca. Ljudi su brižno napuštali kuće, zakivali vrata i prozore, zaključavali kapije a stoku puštali u njive, ulazeći u neprekidnu kolonu gde ostaje jedina briga kako u njoj opstati… verovatno sa nadom da će se vratiti.

Vraćajući se istim putem, ka raskrsnici za Srb, putem gde nije bilo gužve, i posle okrepljenja, ponadali smo se da će biti lakše. Međutim, čim smo krenuli ka Srbu, naišli smo na jednu kolonu a posle stotinak metara na dve, gde smo stali potpuno blokirani neprekidnim kolonama traktora, automobila, frezi… šlepanih raznih vojnih motornih vozila i tenkova.

Dalje u koloni, kretali su se benkovčani koji su se u ratu pokazali vrlo hrabri, uostalom kao i svi Dalmatinci, a naročito početkom hiljadu devetsto devedeset treće godine, ali i narod koji je pored najviše pogibija pravih boraca doživeo nedostojno poniženje grupe poznatih mešetara instrumentalizovanih sa raznih nivoa šireg značaja. Taj deo kolone odražavala je crnina… Pošto sam dosta vremena proveo na benkovačkom bojištu baš u prvoj polovini devedeset treće godine i poznavajući njihove patnje kroz teške ratničke dane i svakodnevne gubitke najboljih boraca, bilo mi je posebno teško gledajući ih kako se nepobeđeni povlače. Najviše sam razgovarao sa borcima benkovčanima, njih sam najviše i poznavao. Sve se svodilo na jedno:

„Nismo ništa izgubili, ni jedan rov, ni jedan položaj, sve smo napade odbili. Čak smo izašli na neke položaje ispred koje smo ranije držali i najednom se pronela glasina: – Povlači se.“ 

Najteže mi je palo svedočenje odličnog komandanta bataljona kapetana Katića koji mi je rekao:

– Nije nam mogla cela Hrvatska ništa! A kada je javljeno da se povlačimo hteo sam da se ubijem.

Verujući tom mornaričkom oficiru, kao što su mu verovali i borci i narod na najosetljivijem delu benkovačkog bojišta, jer je svoj bataljon i narod uverio da su nepobedivi a nepobeđeni su, kao i cela benkovačka brigada i druge brigade Sedmog korpusa, morali u povlačenje.

Sva se svedočenja svode da je Knin bio žestoko gađan artiljerijom, topovima i višecevnim bacačima raketa, i ugrožen napadima od Dinare preko Strmice i Golubića, preko Crvene zemlje i preko Polače. Da su linije odbrane pukle i da je Knin bio ugrožen (a da ni jedan pravac na frontu nije bio ugrožen). Da je u toku noći 4./5. augusta počelo opšte povlačenje sa svih delova fronta. Da nije pružena nikakva pomoć od strane Republike Srpske.

Povlačenje pa povlačenje, zašto i kako nema jedinstvenog odgovora. Neko kaže „Naređenje“, neko kaže „Povukli se oni pa smo i mi“ te nisam u mogućnosti da tačno i sigurno odgovorim da li je to povlačenje pokrenuo sistem vojne subordinacije, nekim drugim sistemom, ili kombinovano.

Krenuo sam dalje. Ljudi su zastanak koristili za ishranu. Otvarali su konzerve, sekli su pancetu, bilo je i pršute pa i pite. Na potoku, kod mosta, ljudi su se raširili po dvorištima raštrkanih kuća i sa upaljenim vatrama slika je bila čak idilična. Slično je bilo po selima i zaseocima sve do Srba. Deo porodica se razmeštao, uglavnom po dvorištima, da prenoći.

Kolona je bila neprekidna i sve više je bilo vojnih vozila pa po neki i top.

Od Petrovca do Srba retko koga sam na vozilu u pokretu video da jede, sem po nekog deteta. Nisam čuo plač. Narod kao da je svestan da treba da se izmakne bez grdnje, sa puno dostojanstva – narodski.

Srb

Srb, ime mu govori.

Jedan od bisera srpskoga naroda na samom zapadu Balkanu, na staroj granici Pravoslavlja, kolevci antifašizma i slobode. Na granici podela i sukoba, između tuđina koji je donosio ropstvo i Srba koji su donosili slobodu.

I sad kada se oporavio od mnogih rana, od tuđina i svoga, opet okupacija još goreg okupatora nego pre pedeset godina.

Narod i borci su spremno ušli u veliku kolonu „SPASA“.

U kući preko puta Doma kulture u sporednoj ulici potpukovnik Marić me je uveo u jednu omanju prostoriju gde su se nalazili predsednik Milan Martić, generali Mrkšić, Petrović i Bjelanović. Moj dolazak ih je vidno iznenadio. Martić je upitao:

– Otkuda ti, Slobo?

Mrkšić je sa osmehom odgovorio:

– Stigao dobrovoljac, gde ti je uniforma?

– U kolima, ostala su mi kola desetak kilometara od Srba, blokirana.

Mrkšić mi je ponudio da sednem i popijem hladno pivo. Moram da priznam da mi je to prva lepa stvar u zadnja dva dana. I slatko sam počeo da pijem vrlo hladno pivo.

Martić je nastavio sa pitanjima i vulgarnim komentarima punim gneva.

Milan Martic

Milan Martić, predsednik Republike Srpske Krajine od februara 1994. godine, posle ponavljanih izbora. Neosporno, narodni vođa, koji se stavio na čelo srpskih ustanika protiv odvajanja srpskog naroda od svoje matice Jugoslavuje i protiv ulaska u nezavisnu državu Hrvatsku, rimokatoličke tvorevine od koje je u toku Drugog svetskog rata pobijeno preko milion Srba.

Tokom hrvatsko-američke operacije „Oluja“, i proterivanja Srba sa svojih vekovnih ognjišta, svi njegovi saradnici su ga napustili. Ostao je uz svoju vojsku i svoj narod. Opravdao je svoje postojanje narodnog vođe.

– Milane, šta se to desilo?

– A, šta se desilo, jebiga, užasno su bombardovali gradove, to je strašno, hiljade i hiljade granata je palo na Knin i na druge gradove, ti ne možeš da veruješ, gađali su sve, to je neizdržljivo, narod bi izginuo… Mi smo sinoć morali da donesemo neku odluku i doneli smo je: da narod, žene, starce i decu evakuišemo, da ih sklonimo u sela… Posle te naredbe bilo je strašno, nastupio je stampedo koji se nije mogao zaustaviti. Borci su sa fronta krenuli da spašavaju žene i decu i nastalo je rasulo.

Ovaj njegov pristup problemu je naoko prihvatljiv, ali nisu prihvatljive posledice, iako ja nisam uveren da je zbog te odluke nastalo rasulo. Jer, pre svega, to nije bilo rasulo nego jedno uredno povlačenje po unapred pripremljenom putu bez ometanja od strane neprijatelja.

Kada sam primio dužnost komandanta kninskog korpusa, dnevno se trošilo u Korpusu 32 tone goriva i oko 20.000 obroka hrane. Potrošnju smo sveli na dve i po tone goriva i oko pet hiljada obroka hrane… Zamislite šta to znači… Ali i poboljšali snabdevanje onima kojima je to najpotrebnije. Kao i kvalitet hrane, jer smo to sve činili centralizovano pod neposrednom brigom komande korpusa koja je mnogima postala trn u oku a posebno ja kao njen komandant…

Proterivanjem tzv dobrovoljaca i uvođenjem ratnog režima obezbeđenja teritorije sprečena je komunikacija preko Krajine, komunikacija sa kampom „Alfa“ tzv kapetana Dragana i tajnim skladištima odakle se naveliko vršio šverc oružjem i ostalim ratnim materijalnim sredstvima… u Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, čak i na Metohiju i Kosovo…

Martić nastavi:

– Ti si Slobo prvi dobrovoljac…

– Nije mi to prvi put, bio sam i u januaru 1991. ali sa dva autobusa oficira. Tada je bilo nešto drugo, sada je došlo vreme da sam o sebi odlučujem i to radim vrlo uspešno… Ne ostavljam nikoga na cedilu… Tada su bili i Arkan i kapetan Dragan, grdni šešeljevci, četničke vojvode, novinarske ikone…

– Sada nema nikoga, onaj peder kapetan Dragan mi uzeo pancir i blindirani auto i zbrisao na vreme, p…a mu materina pederska, osetio kurva gusto, šminker…

Mrkšić nas je pozvao na večeru za sto u drugu prostoriju na kojem je servirana vojnička slanina i sir. Svi smo ćutali. Nisam ništa hteo da pitam. Prvi se oglasio predsednik Martić:

– Koji mene k…c terao da se ja uopšte petljam, pa ja sam naučio da jurim lopove, a šta sam ovde morao sve da radim, da vodim državu, pa privreda, pa ovo, pa ono… – nastavi on nabrajajući razne funkcije. Zaboravio je odbranu, a ja sam neprijatno upao:

– I odbranu Milane.

Da bude paradoks veći, to mu je bila prva briga koju je obećavao u svom izbornom programu.

Mile-Mrksic
Mile Mrkšić

Jedan od istinskih srpskih mučenika na čija su pleća pali svi promašaji Vukovarske operacije 1991. i onih koji su tom operacijom hteli graditi slavu i onih koji su vukovarskom operacijom hteli sahraniti JNA. Bilo ih je mnogo i na jednoj i na drugoj stani, ali veoma malo na pravoj strani ljudskog razuma. Upravo je kao takav i postao srpski mučenik i heroj. 

Mučenik  zato što je ispaštao zbog grehova drugih, najviše onih koje je voleo i kojima je verovao, a heroj zato što je to sve stojički podneo do svoje smrti u tamnici. Tamo gde su ga dušmani utamničili, tamo gde su ga poslali srpski jadnici.

Jedini istinski srpski mučenik na čija je pleća pala krivica za pad Krajine,  svi promašaji onih koji su hteli da je stvore i onih koji to nisu hteli. Kao i onih koji su je uništavali… 

BIVŠI komandant Vojske Republike Srpske general-major Mile Mrkšić sahranjen je na beogradskom groblju Lešće. Srpski general umro je tokom odsluženja kazne Međunarodnog suda za ratne zločine, u Lisabonu, pre 13 dana, a sahranjen u svojoj domovini - bez državnih počasti, bez vojničkog marša i srpske zastave na kovčegu.
General ispraćen bez vojnih počasti. Bivši komandant vojske RS Mile Mrkšić sahranjen je na Lešću. Na sprovodu nije bilo ni marša ni srpske zastave na kovčegu. Komandant Vojske Republike Srpske general-major Mile Mrkšić sahranjen je na beogradskom groblju Lešće. Srpski general umro je tokom odsluženja kazne Međunarodnog suda u Hagu, u Lisabonu, a sahranjen u svojoj domovini – bez državnih počasti, bez vojničkog marša i bez srpske zastave na kovčegu.

 

Promocija knjige – Dom Vojske Jugoslavije:

Zašto je pao Knin Ispraćaj Naroda - Slobodan Vukosavljević
Zašto je pao Knin – Ispraćaj Naroda – Slobodan Vukosavljević

Promocija knjige održaće se 31. maja 2016. godine u 14.00 časova u Centralnom Klubu Vojske Srbije, Francuska 2, u Beogradu (bivši Dom Vojske Jugoslavije).

Promociju knjige  otvara Gospodin Momčilo Mitrović, direktor i glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće PARTENON. 

Nakon toga obratiće se general Đorđević. 

– Gospode, čiji je ovo narod?  

– To je moj narod. Oduvek moj, večit, čvrst i postojan. Organizovan, jedinstven, usmeren u pravom cilju, ka Suncu, miran i dostojanstven, na putu u spasenje… 

Posle drugog govornika obratiće se pukovnik dr Kosta Novaković. 

– Gde je spasenje moga naroda?  

– Tamo gde ne domašuje mač beščašća, tamo gde protivprirodna sila nije dosegla, tamo na Istoku na svojim večitim ognjištima, među braćom, tamo u Gornjoj Dalmati, tamo gde su spas njihovi preci nalazili kroz vekove, boreći se za slobodu od pre dve hiljade godina. I ovo sklanjanje od sile krivoverja je sklanjanje od sile iste prirode vekovnog beščašća. 

Nakon trečeg govornika, obratiće se gospodin Savo Štrbac. 

– Gde su večita ognjišta mog naroda?  

– Večita ognjišta moga naroda su u celoj Dalmati, oni su tu svoj na svome, tu njihovi koreni, njihova ognjišta, njihova krv i njihov znoj, oni su postali kada je postao kamen, planine i sama zemlja, reke i more.

Zemlja koju su oplemenili svojom marljivošću u njenom negovanju i svojom krvlju i čašću u njenoj odbrani. U zemlji u kojoj su pohranili svoje žrtve, svoje emocije, svoju radost i svoju ljubav. Ta plemenitost je bila garant slobode i za sve druge narode koji su čuvali svoje pravoverje.

Dalmati su narod pravoverja, koje su stekli i dokazali svojom pravednom borbom za slobodu i opstanak. Narod koji nikada nije nestajao. Zemaljski narod, napadan od mnogih krivovernika u svojoj viševekovnoj istoriji, koji je menjao svoja vekovna i večita ognjišta i uvek bio na delu svoje zemlje, iz koje je ponikao i na kojoj je stasao.

Dalmatija je njihova zemlja koja bez Dalmata nikada neće ostati. Zemlja Dalmatija nikada neće biti pusta jer je u njoj priroda Dalmata i njihovo korenje i njihova ognjišta. 

Posle četvrtog govornika, govoriće pukovnik Marko Vrcelj. 

– Kakav je moj narod?  

– Čvrst, kao da je nastao od kamena na kojem je ponikao, narod koji nije ronio suze nad svojom teškom sudbinom, ali i narod sa suzama radosnicama kada mu se potomstvo rađalo, kada se verio i venčavao, kada je žeo, kada je slavio, kada je vojevao i pobeđivao, kada je radost sticao i delio, kada je ljubio i u zdravlju srećan bio, i suze tuge kada je svoga gubio.

MOJ NAROD LEP I OPTIMISTIČAN, POSTOJAN I TRAJAN, NAROD SLAVE I LJUBAVI! 

Govor autora knjige: Slobodan vukosavljević.

Joooj, 
Srđane, 
Mrđane, 
Mlađene,

joj, tri goda u mom vijeku, 
tri prvine u mom mlijeku, 
tri saća teška, 
silovita,
što ih utroba moja izvrca,
joj, rosni trolisni struče djeteline knešpoljske, 
što procva ispod moga srca!
Joooj,
tri goda srpska u mom vijeku, 
tri Obilića u mom mlijeku,
joj, Srđane-Đurđevdane, 
joj, Mrđane-Mitrovdane, 
joj, Mlađene-Ilindane:

Kozara izvila tri bora pod oblak,
Stojanka podigla tri sina pod barjak!
Joooj,
gdje ste,
Srđane,
Mrđane,
Mlađene,
Joooj,
gdje ste,
tri ilinske puške prve,
KO VAS OVAKO RAZDVOJI, KO VAS OVAKO PODELI?!

Tada smo u rat ušli s vilama i motikama a iz njega izašli sa tenkovima i avionima.

A sada u rat uđosmo sa tenkovima i avionima a iz njega izađosmo sa vilama i motikama.

KRIVCI SRAM VAS BILO IZDALI STE MENE I MOJ NAROD!

 

O Piscu:

Slobodan Vukosavljević rođen je u Gradcu našičkom u Šlaviniji u srednjoj Evropi sedamnaestog februara 1946. godine.

Osmogodišnju školu završio je u Čaglinu, srednju vojnu školu u Zadru, dvadeset prvu klasu generalštabne akademije i drugu klasu škole nacionalne odbrane.

Službovao u Zagrebu, Varaždinu, Ptuju, Beogradu, Sarajevu, Bačkoj Topoli, Somboru, Vršcu, Kragujevcu i Beogradu.

U ratu, službovao na Baniji, Kordunu, u Lici i Dalmaciji.

Obavljao komandne dužnosti u trupi, u miru, od komandira odeljenja do komandanta artiljerijskog puka, dužnost nastavnika u Školi nacionalne odbrane i dužnost načelnika Vojne akademije.

U ratu obavljao dužnost načelnika artiljerije Prve operativne grupe za Baniju i Kordun (1991. i 1992.), operativac načelnik Glavnog štaba vojske Republike Srpske Krajine, komandant jurišne brigade (1993.), komandant 7. severnodalmatinskog korpusa (1994.).

Penzionisan na lični zahtev 1994. godine u 48.-oj godini života, posle zvaničnog saopštenja da nema perspektive u budućoj srpskoj vojsci, jer ne pripada tim narodima (Srbijancima i Crnogorcima).

Odlikovan sa više odličja. Odličje u ratu na Baniji odbio da primi, zbog izdaje srbijanske politike u otvaranju procesa razbijanja Jugoslavije.

Sve službene ocene su sa ocenom: „Naročito se ističe“, bavi se idejama, istraživanjem i pisanjem istine …

Napisao i objavio knjigu: „Blokada uma“, pripremio više tekstova i svedočenja o razbijanju Jugoslavije, stradanju srpskog naroda, pljački i odvođenju u kolonijalno ropstvo.

 

Knjiga se može nabaviti u SKZ (Srpska Književna Zadruga), preko puta Beograđanke.

Autor članka, priredio i uredio novinar međunarodne federacije novinara – IFJ (International Federation of Journalists): Duško Velkovski 

 

Samo tri stvari se ne mogu dugo skrivati … Sunce, Mesec i ISTINA!

Global Media Planet INFO

Podržite rad našeg portala. To možete učiniti OVDE: PayPal-Me 

Budite sa nama jer smo mi tu zbog vas

Vaš Global Media Planet INFO

Hvala! 

Podeli ovaj članak sa drugima

DMCA.com Protection Status

.

 

Brothers in Arms / Braća po oružjuWe have to be clear!
The war in Afghanistan just like the war in Iraq it's not about building democracy, it's not about keeping us safe here at home! It's about controlling oil and natural gas resources for billions of dollars of profit for couple of billionaires sitting at the top!

Mora nam biti jasno!
Rat u Afganistanu baš kao i rat u Iraku nije se desio zbog gradnje demokracije, nije zbog čuvanja naše sigurnosti ovdje kod kuće! On se desio zbog kontrole nafte i prirodnih resursa plina!
A sve zbog bilijuna dolara profita za nekoliko bilijunaša koji sjede na vrhu!!!

– Michael Prysner – former US soldier and Iraq war veteran
– Michael Prysner – bivši američki vojnik i Irački veteran

Watch HD!
Multilanguage – press Captions button.

Iraq Veterans Against the War Mike Prysner Adam Kokesh Global Media

#war #iraq #afghanistan #news #humanity #StopTheWar #video #globalmedia

Posted by Global Media on Saturday, 23 January 2016

Gledati u HD modu, za prevod idite na točkić u desnom uglu i štiklirajte opcije HD i Captions.

 

Global Media

 

Ukoliko ste u mogućnosti da podržite dalji rad našeg portala to možete učiniti preko PayPal-a na GlobalMediaPlanet@gmail.com 

Tako bi nam pomogli da nastavimo dalji rad, da vam ponudimo kvalitetan sadržaj, proizvode i usluge koje nikada nećete videti u mainstream medijima. Bilo koja donacija koju bi dobili koristila bi se isključivo za dalji razvoj portala Global Media Planet INFO, održavanje portala, plaćanje hostinga, domene i ostalih troškova kako bi i dalje vi mogli biti sa nama a mi tu za vas. 

Vaš Global Media Planet INFO tim

Hvala!

 

Uslovi korišćenja

Facebook Comments

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*