Tražimo od novinara da biju naše bitke

Novinari su možda više nego mnogi drugi uhvaćeni u zamku sukoba između zadovoljavanja osnovnih potreba i potreba za dostojanstvenim radom i životom. Tražimo od novinara da biju naše bitke.

Tražimo od novinara da biju naše bitke

„Novinari su uhvaćeni u zamku sukoba između zadovoljavanja osnovnih potreba i potreba za dostojanstvenim životom i radom. Ta zamka delom nastaje i zbog našeg zahteva da oni biju naše bitke“, kaže sociolog Srećko Mihailović, koji za Cenzolovku govori i o ćutanju podanika i aktivizmu građana, o vlasti kao kolonizatoru medija, o profitu kao meri svih stvari

Foto: Medija Centar Beograd - Srećko Mihailović
Foto: Medija Centar Beograd – Srećko Mihailović

Nakon višegodišnjeg istraživanja novinara i medija, predstavljenog u dve knjige Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život i Pasivni aktivizam novinara. Istraživanje aktivističkih kapaciteta medijskih radnika, sociolog i istraživač javnog mnjenja Srećko Mihailović u razgovoru za Cenzolovku podseća kako je veliki problem u našoj zemlji to što veliki broj ljudi, pa i novinara, ne živi, već preživljava.

„U društvima gde ljudi preživljavaju iluzija je govoriti o demokratskoj kulturi kao dominantnoj političkoj kulturi“, smatra Mihailović.

Prema ovom sociologu, novinari su možda više nego mnogi drugi uhvaćeni u zamku sukoba između zadovoljavanja osnovnih potreba i potreba za dostojanstvenim radom i životom.

„Ta zamka jednim delom nastaje i zbog našeg zahteva da novinari biju neke naše bitke“, kaže Mihailović.

Mediji su večita žrtva svake vlasti, sadašnja ne samo što nije izuzetak već prednjači na rang-listi kolonizatora medija

Cenzolovka: Da li novinari u Srbiji žive po standardima demokratske ili podaničke kulture? Da li u Srbiji vlada beznađe pa su i novinari prinuđeni da rade neprofesionalno, tako što pristaju na cenzuru, autocenzuru i neretko rade za minimalac?

Mihailović: Podanik ćuti. Ćuti i trpi. Podanik je ili usamljeni pojedinac ili pripadnik stada. Miri se sa stanjem stvari, bilo da konačno fatalistički prihvati dato stanje, bilo da praktikuje „unutrašnji otpor“, ne prihvata dato stanje ali čak i ne razmišlja o izlaznom rešenju. Neki tragaju za individualnim izlazom, drugi neće da rizikuju i ono malo što imaju, treći ne vide rešenje bez drugih, a ne vide druge spremne na otpor…

Naravno ima i onih koji se rukovode logikom crtaća: Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se! A tu su i oni koje često previđamo, deo podanika prihvata dato stanje i učestvuje u njegovom tvorenju zato što je to stanje izraz njihovih političkih, ideoloških, vrednosnih opredeljenja. Utoliko je tu reč o kulturi, podaničkoj.

Građanska kultura podrazumeva aktivnost, organizovanu aktivnost, aktivnost i pojedinaca i zajednice, kako na izgradnji demokratskih institucija i procedura, tako i na njihovom očuvanju. Odbraniti postignuto i širiti prostore slobode.

Naglašavam ovde akcionu komponentu demokratske politike kulture, jer je demokratska kultura nešto više od (socijalno poželjnog) prihvatanja demokratije.

Cenzolovka: Kako se u takvom društvu snalaze novinari?

Mihailović: Ne sumnjam da ogromna većina novinara na nivou „teorije“ o demokratiji misli sve najlepše, a onda sledi da o demokratiji u praksi (s pravom) ne misli sve najbolje istovremeno sumnjajući u ostvarivost demokratije, a potom na kraju, kada dođemo do aktivizma za uspostavljanje i odbranu demokratije, govorimo o malom broju delatnika.

Pitate „da li novinari u Srbiji žive po standardima demokratske ili podaničke kulture“. U Srbiji je problem u tome što veliki broj ljudi, pa i novinara, ne živi, već preživljava. U društvima gde ljudi preživljavaju iluzija je govoriti o demokratskoj kulturi kao dominantnoj političkoj kulturi. Naravno da to ne znači da se ne treba zalagati za stvaranje i širenje demokratske političke kulture, ma koliko prostori za to bili mali i stalno smanjivani.

Ma koliko bilo teško zalagati se za takve potrebe i vrednosti, kada su ugrožene fiziološke potrebe i potrebe sigurnosti (u značenju koje je opisao Abraham Maslov), to nije nemoguće. Novinari su možda više nego mnogi drugi uhvaćeni u zamku sukoba između zadovoljavanja osnovnih potreba i potreba za dostojanstvenim radom i životom. Ta zamka koju postavlja raskol između ova dva tipa potreba, jednim delom nastaje i zbog našeg zahteva da novinari biju neke naše bitke (tako se od novinara traži i više nego od političara čiji bi poziv to bio).

Na nivou stavova verujem da bi znatna većina novinara između podaničke ili demokratske ili autoritarne kulture birala upravo demokratsku političku kulturu. Na nivou prakse izgleda da dominira podanička kultura, a nije zanemarljiva ni autoritarna. O tome svedoče tiraži štampanih medija, a i boja naših TV ekrana.

Inače, u podtekstu ovog vašeg pitanja jeste izraz onoga što je Ronald Inglehart našao u razlici između stava prema demokratiji i vrednosti samoizražavanja (participacija, tolerancija…). Naime, iza verbalne podrške demokratiji na nivou stava ne sledi uvek demokratska praksa. O ovom fenomenu piše psiholog Zoran Pavlović, upoređujući podatke za Srbiju iz Svetske studije vrednosti.

Da li je laž vrednija od istine? Ili je možda profitabilnija? Kad profit postane mera svih stvari, onda se ništi razlika između istine i laži! A sve dok postoji potreba da se javno kaže „Profit je mera svih stvari“, postojaće i mediji, i novinari

Cenzolovka: Na koji način animirati građansku javnost i medijske radnike da novinarima daju podršku? Istraživanje koje ste sproveli kaže da nema strateške saradnje kako između profesionalnih udruženja, tako ni između sindikata. Da li to znači da su novinari (uključujući medijske radnike) prepušteni sami sebi?

Mihailović: Na pitanje odgovaram pitanjima: koja (i kolika) građanska javnost, koje novinare podržati, kakva podrška, podrška za šta…

Da ima gotovih odgovora na ova i slična i ona još teža pitanja, svet bi odavno bio mnogo bolji nego što je sada. Gotovi odgovori daju se u Bibliji i verskim knjigama. Sve ostalo je na stalnom propitivanju, o svemu ostalom se razgovara, vodi dijalog… Kod nas je sve naopako, biblijsku moć ima reč Vođe, ali samo dotle dok Vođa ne kaže nešto drukčije ili sasvim drukčije. I tako redom.

Nije reč bila samo na početku. Ona je stalni ključ. Dakle i ovde, kad govorimo o novinarima, treba stalno biti u dijalogu. A mi imamo medijske sindikate koji ne mogu da razgovaraju, a kamoli da se dogovore. Imamo i medijska udruženja koja ne razgovaraju, a kamoli da se dogovore. Mi prihvatamo dijalog, ali da se naša sluša, ne da se naša čuje već da se (poslušnički) sluša.

Jedni bi da budu u dijalogu onakvom kakvog ga oni propišu, a drugi bi dijalog u kome će oni „pobediti“. Zar ovome nismo svedoci ovih dana?

Centar za razvoj sindikalizma koji, zahvaljujući finansijskoj pomoći Fondacije za otvoreno društvo (pogledati NAPOMENU na kraju teksta ispod slike – prim Global Media), već treću godinu vodi istraživanje o prekarizaciji novinara i njihovim aktivističkim kapacitetima (objavljene dve knjige Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život, 2016. i Pasivni aktivizam novinara, 2017), upravo traži finansijsku podršku za nastavak istraživanja sa temom koju vi pokrećete vašim pitanjem.

Cenzolovka: U međuvremenu se pojavila neformalna Grupa za slobodu medija. Mislite li da ona svojim delovanjem može da utiče na promene nabolje?

Mihailović: Oni koji ne pokušavaju, sigurno neće dovesti ni do kakvih promena nabolje. Oni koji ne kupe loz, ne mogu dobiti na lutriji, da se pozovem na poznatu dosetku. Dakle, o inicijativi mislim sve najbolje.

Ne mislim ništa loše ni o kritici ove inicijative, naravno pod onim uslovom – da se kritičarke i kritičari manu kritike ad hominem!

Novinare, kao posrednike između „njih“ i „nas“ nemoguće je ukinuti, osim ako svi ne postanemo novinari. Iako smo ovih godina svedoci ekspanzije „novinarstva“, daleko smo od toga da svi budemo novinari. Jednostavno, nemoguće je. Političari se menjaju, novinari su nezamenljivi!

Cenzolovka: Kako komentarišete situaciju u kojoj dokazani profesionalci sa višedecenijskim stažom u novinarstvu nemaju posao ili rade kao slobodnjaci (Olja Bećković, Antonela Riha,Danica Vučenić…)?

Mihailović: U prekarnim društvima nema potrebe za brigom o najboljima, ali mora se brinuti o Jovani Jovanović, o novinarima prosečnih umeća koji pošteno obavljaju svoj posao sve dok mogu tako i sve dotle dokle je takav njihov rad prihvatljiv za gazdu.

Najbolji, po pravilu, uvek imaju neka individualna rešenja, ali je ovde reč o kolektivnom rešenju, rešenju problema profesije, rešenju problema radnika izloženih ćudima gazda i gazdica.

Cenzolovka: Sa ovakvom medijskom slikom, možemo li očekivati propast novinarstva u Srbiji ili postoje modeli da se, kako ste u knjizi naveli, „crni medijski talas“ zaustavi?

Mihailović: Novinare, kao posrednike između „njih“ i „nas“ nemoguće je ukinuti, osim ako svi ne postanemo novinari. Iako smo ovih godina svedoci ekspanzije „novinarstva“, daleko smo od toga da svi budemo novinari. Jednostavno, nemoguće je. Političari se menjaju, novinari su nezamenljivi!

Inače, ne znam koga ili čega se treba više bojati, da li rukovaoca medijskog „protočnog bojlera“ ili društvenih mreža. Ne zna se gde je teže razlikovati istinu od laži, manipulaciju od dobre namere, a tek poluistine… Uostalom, kako prepoznati „lažnu vest“? Treba ljude uveravati da nije pametno „lečiti se preko interneta“, štaviše, opasno je po zdravlje (pogledati NAPOMENU na kraju teksta ispod slike – prim Global Media).

Da li je proizvodnja lažnih vesti, neka postistina, češća u političara ili u novinara, ili možda među biciklistima? Zašto bi biciklisti bili bolji ili gori od drugih? A tek političari?

Da li je laž vrednija od istine? Ili je možda profitabilnija? Kad profit postane mera svih stvari, onda se ništi razlika između istine i laži! A sve dok postoji potreba da se javno kaže „Profit je mera svih stvari“, postojaće i mediji, i novinari.

Mi imamo medijske sindikate koji ne mogu da razgovaraju, a kamoli da se dogovore. Imamo i medijska udruženja koja ne razgovaraju, a kamoli da se dogovore. Mi prihvatamo dijalog, ali da se naša sluša, ne da se naša čuje već da se (poslušnički) sluša

Cenzolovka: Svedoci smo sve češćeg gašenja lokalnih medija, radio skoro da i ne postoji, sporno je finansiranje, uslovi opstanka za profesionalce gotovo da i ne postoje. Da li je to put u nepopravljivo stanje i preti li građanima Srbije mogućnost da izgube izvore objektivnog informisanja?

Mihailović: Svaka vlast u ovoj zemlji, nažalost odvajkada, alava je na svaku mogućnost proširenja moći. Mediji su večita žrtva svake vlasti, sadašnja ne samo što nije izuzetak već prednjači na rang-listi kolonizatora medija.

Mediji nisu izuzetak. Vlast je alava i prema sindikatima (svaka vlast hoće svoj sindikat, a poneka i sve sindikate), alava je i prema organizacijama civilnog društva (beskrajno je njihovo nastojanje da nevladinim organizacijama oduzmu ono ne i da ih pretvore u vladine organizacije; a ne može se reći da u tom poslu nema nekih uspeha)…

Kao da je pomenuta alavost prema širenju sopstvene moći genetska karakteristika svake vlasti, nekada prikriveno, a ponekad, kao sada kod nas, veoma vidljivo. I nije kvaka u tom obeležju vlasti, već u tolerisanju te alavosti, kako od strane samih građana, tako i od strane onih koji su neposredna žrtva te alavosti.

Lokalni mediji nestaju jer nestaje „lokal“. U centralizovanoj Srbiji su i mediji centralizovani. Lakše je upravljati zapregom sa jednim nego sa više konja. Srbija danas sigurno ne može stati pod jednu šljivu, ali na jedne Terazije izgleda da može. Šta će Terazlijama lokalni mediji, šta će nam bilo koja druga boja osim ružičaste…

Cenzolovka: Da li je položaj radnika u Srbiji generalno u prekarnom stanju?

Mihailović: Prekarnost je sve više naša sudbina. I tako će biti, sve dok svaki od nas pojedinačno prekarnost razume kao svoju ličnu, individualnu sudbinu. A biće drukčije kad hrabro shvatimo da je to sudbina sviju nas!

SREĆKO MIHAILOVIĆ

Rođen 1944. godine. Diplomirao sociologiju 1970. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radi i kao rukovodilac istraživačkih projekata u agenciji Demostat i kao spoljni saradnik nekoliko različitih organizacija.

Još 1980. godine osnovao je Istraživačko-izdavački centar gde je radio kao direktor do 1986. godine kada je postao saradnik u Institutu društvenih nauka.

Poslednjih godina bavi se istraživanjem civilnog društva, sindikata, političkih stranaka i izbornog ponašanja, kao i istraživanjem o aktivističkim kapacitetima novinara, o čemu je Cenzolovka izveštavala.

Pasivni aktivizam novinara - Istraživanje aktivističkih kapaciteta medijskih radnika
Pasivni aktivizam novinara – Istraživanje aktivističkih kapaciteta medijskih radnika  

NAPOMENA 

FONDACIJA – KAKO TO JEZIVO ZVUČI….

Originalni Intervju bez ikakvih izmena prenet je sa sajta Cenzolovka zato što smatramo da ima OGROMNU vrednost i pored “rupa” koja se u njemu nalaze. Za više informacija možete se dalje informisati na sajtu Cenzolovka i pogledati OVDE.

Stavovi izneti u ovom članku ne mogu se smatrati i stavovima Global Media Planet INFO. Naročito ne u delu vezano za Otvoreno a tako Zatvoreno “Društvo” zapravo vrlo organizovanu kriminalnu družinu ortodoksnog manipulatora, kriminalca i zločinca Džordža Soroša i njegovih satrapa, kao ni za delovanja tzv. “Civilnog Društva” sastavljenog od 5 (slovima pet) osoba koje bi, jelte, trebale da reprezentuju – koga? Čije JAVNO mnjenje da iznesu?

SVE što je SINONIM za zločinačko udruživanje i DELOVANJE na rušenju svih vrednosti (pored kompletne infrastrukture targetirane zemlje) pa i medijskih prava i sloboda kao i sloboda govora i izražavanja (što je jasno regulisano članom 19. Univerzalne Deklaracije, ali i opšte priznatim međunarodnim aktima, domaćim zakonodavstvom koje je opet na žalost u rukama ovih gore pomenutih “osoba” samo likom ljudi) – ne izražavaju OSNOVNI PRINCIP na kome ovaj portal funkcioniše.

Ovaj portal je posvećen čoveku kao vrhovnoj vrednosti a ne onima koji samo menjaju maske na istom licu.

Novinarski kodeksi koji IPAK POSTOJE u slobodnim zemljama (na čijem spisku se na žalost ne nalazi i zemlja koja se spominje u ovom tekstu – Intervju-u) mogu biti smernice zdravog, racionalnog i na razumu zasnovanog načina razvoja ljudske misli, ljudskog delovanja i ljudskog postojanja.

Takođe ne podržavamo ni stav u delu validnosti i vrednosti znanja i saznanja koja se mogu dobiti i drugim putevima informisanja (kao što je to internet ali i brojni drugi) i konstatacije da je neka od njih validna a neka druga ne. To je čista budalaština i non sense i pored činjenica da se na netu ne mogu naći brojni naučni radovi, istorijske činjenice, stručna literatura ali i istraživački radovi. Internet i jeste zaista preplavljen tzv. Fake News fenomenom (lažnim pre svega vestima ali i preteškim spinovanjima) koji je i nastao upravo od gore navedenih! Teze su vešto zamenjene o čemu smo i pisali u nebrojeno mnogo članaka od kojih su neki:

CENZURA – ŠTITI VAS OD REALNOSTI – Ko to odlučuje koje su vesti lažne: Mediji i društvene mreže će biti prepušteni ljudima koji su šampioni u širenju laži

Egypt: 5 arrested after creating fake Aleppo images – VIDEO

Pentagon paid PR firm $540mn to make fake terrorist videos

BLIC Ringier Axel Springer među šampionima novinarskog nemorala! Pogledajte ko je još!

VLADA SRBIJE GASI “NEPODOBNE” SAJTOVE?! – NEVIĐENA REPRESIJA I CENZURA U PLANETARNIM RAZMERAMA!

Međunarodna Federacija Novinara ZVANIČNI IZVEŠTAJ – Nasilje prema novinarima neprihvatljivo visoko! Uznemiravanje medijskog osoblja doseglo nove visine!

CNN televizija greškom autobuse sa SNS pristalicama proglasila za migrante!

KAKO SE DISKREDITUJU LJUDI NA FACEBOOK-u

Otkrivena najveća Facebook tajna: Želite da saznate ko nadzire vaš Facebook profil? Pratite ove korake

Dakle teze su vešto zamenjene ali to i jeste osnovni princip rada Džordža Soroša i njegovih nebrojenih organizacija; njegova imperija od 23 milijarde dolara i jeste zasnovana upravo na kupovini medija i korumpiranih političara. Takvi mediji se dakle medijima ne mogu nazivati a radnici u njima se ne mogu nazivati medijskim radnicima već preteškim ološima i sa samim novinarstvom nemaju veze ni u tragovima.

OGRADA

Ograđujemo se vrlo i veoma i od ovde pomenute uloge tzv “nevladinog sektora” Džordža Soroša, Sonje Licht i ostalih zločinaca koji su “teški” 23 milijarde dolara kod finansiranja “projekata” što je gore bliže objašnjeno. Njihovi motivi su dakle potpuno jasni a naročito od kako je kompletna baza mailova Fondacije za otvoreno društvo dospela do nas. Videlo se ono što se tako dugo i tako vešto skrivalo od očiju najšire javnosti. Videlo se da upravo navodno ulažu ili “doniraju” na njima vrlo isplativ način. Sve to pokriveno tuđim suzama, nemerljivoj patnji, bolu i smrti a koju seju svuda oko sebe. Kako oni tako i svi okolo njih koji su uključeni i/ili rade za njihove interese u cilju destabilizacije društva u celini u svakom i svim njegovim segmentima. Organizovanje u zločinačke Soroševske organizacije gde su oni tzv “sponzori”, “donatori” ili finansijeri nekih projekata naročito u oblasti medija i medijskih sloboda je naprosto NESPOJIVO sa SLOBODNIM NOVINARSTVOM!

Sve što je pod komandnom palicom stranih obaveštajnih službi, monetarno-korporativnih interesnih grupacija, drugih službi i stranih država, sve što služi za geopolitičke interese drugih zemalja na štetu druge tj drugih, protiv njenog pravnog poretka, flagrantnog kršenja i oduzimanja elementarnih ljudskih prava i sloboda – ne može se nazivati tzv “demokratizacijom” jer to i nije već potpuno čist i otvoreni fašizam što to i jeste u njegovoj punoj suštini.

Stvari se moraju nazivati pravim imenima a ne zavijati u oblande pripremljene u jednoj ili više od preko 200 organizacija za UBIJANJE kako života tako i SLOBODE SVEGA POSTOJEĆEG.

Pravljenje koncetracionih logora jeste nešto za šta su tako dobro obučeni u radionicama za obuku raznih kvazi analitičara, zapravo čistih demagoga i spinera javnog mnjenja.

ZAŠTO SMO PRENELI OVAJ SNAŽAN INTERVJU?

I pored svega iznetog u ovoj NAPOMENI ovaj INTERVJU IPAK IMA svoju OGROMNU snagu u delu vrlo dobrog analitičkog pristupa i pogleda i to je neosporno i ne može se dovoditi u pitanje. 

U svim ostalim delovima (osim ovde pomenutih u napomeni) delimo iznete stavove i smatramo iznetu analizu vrlo dobrom, profesionalnom i vrlo važnom. Vrlo važnom vezano za stanje u medijima, položaja novinara i građana, medijske slike kao i sveopšte hipokrizije u društvu. Sa malim dodatkom da su je oni i proizveli, zar ne?

Njihov razrađeni metod je da vas gurnu u govna pa da vam onda bace pojas za spasavanje.

Niko nije više toliko glup koliko bi oni to voleli da bude… zato čitaocima prepuštamo da sami donesu o svemu SVOJ vrednosni sud. Naročito radnicima u oblasti medija i novinarima koji to jesu a kojih je na žalost toliko malo da se mogu izbrojati na prste jedne ruke…

Za Global Media Planet INFODuško Velkovski, Međunarodna Federacija Novinara (IFJ, EFJ) 

Global Media Planet INFO

Podržite rad našeg portala. To možete učiniti OVDE: PayPal-Me 

Budite sa nama jer smo mi tu zbog vas

Ako ste u mogućnosti i ako vam se dopadaju naši sadržaji podržite nas! Naš rad više neće biti moguć bez vaše podrške… PayPal: GlobalMediaPlanet@gmail.com ili https://www.paypal.me/GlobalMediaPlanet

If you’re able, and if you like our content and approach, please support the project. Our work wouldn’t be possible without your help… PayPal: GlobalMediaPlanet@gmail.com or via: https://www.paypal.me/GlobalMediaPlanet 

DMCA.com Protection Status

Komentari

komentari

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*