ODBILA GA JE JER JE SIROMAŠAN: 10 GODINA KASNIJE, SRELI SU SE PONOVO!
Bio je jako zaljubljen u nju. Voleo ju je više od svega na svetu i od sebe samoga. To se nikako nije moglo poreći.
U jednom od naleta težeg perioda u njegovom životu nije mogao ništa da joj ponudi osim sve ljubavi ovoga sveta, ništa do čiste bezuslovne ljubavi, Božanskog poštovanja, odanosti i vernosti do groba, celoga sebe i svega što je imao. Ali na žalost nije imao mnogo.
I ona je tada bila u teškoj životnoj situaciji. Iako su znali da su vrlo teške okolnosti sa svih mogućih strana stajale kao nepremostiva prepreka da budu zajedno nisu odustajali. Zajedno su maštali o maloj kućici okruženoj zelenilom u netaknutoj prirodi, skromnom domu punom anđeoske ljubavi i topline, zlatnom ritriveru, ćerkici kao plodu njihove ljubavi koja bi ličila u svemu baš na nju u svemu što jeste, dvorištu punom najlepšeg cveća.
Govorila je svakondevno da baš to želi a želeo je i on baš i upravo to. Rekla je da novac nije ništa kao ni materijalna blaga, rekla je da neko može imati sva blaga ovoga sveta i biti nesrećan a neko spavati pod mostom i biti sretan.
Verovao je u svaku njenu izgovorenu reč bezuslovno, kao što ju je i voleo bezuslovno isto tako, upijajući svaku njenu izgovorenu reč, svaki uzdahm svaki dah njen, njen svaki pokret, treptaj okica njenih a koje su znale menjati boju i takav kolorit ne postoji u bojama ovozemaljskim. Delilo ih je nekih možda 442 kilometara ali i države koje se baš i ne vole, tako da nisu mogli priuštiti da se baš tako često viđaju. Ipak stalno su bili na vezi pa čak i spavali sa slušalicama da čuju jedno drugome ono bar dah a taj dah je ukazivao na spokoj jer su konačno nakon toliko možda eona i vekova, kroz vreme i prostor konačno pronašli jedno drugo.
Kada su se upoznali na čudnovit način vreme je za njih prestalo da postoji a kroz nekoliko meseci bio je savladan i prostor. Ugledao je i zanemeo. Ispred sebe je video deo sebe, onaj deo koji mu je ceo život nedostajao a da nije ni bio svestan toga, njegovo rebro, duša njegove duše, njegovo sve … kao da su nekada, negde, van granica vremena i prostora već bili zajedno i kao da su jedna duša u dva tela što je i u potpunosti odgovaralo zapravo istini.
Krajičci njenih usana govorili su da je ponosna što je pronašla deo sebe. Te noći su njene oči menjale boju i u njima se mogao videti Univerzum ceo. Takvu smaragdnu zelenu boju ljudima smrtnim teško je videti. Te noći su zaspali snom pravednika, njena glava je bila na njegovim grudima, zagrlio ju je čuvajući svoje blago najveće i jedino na svetu što su mu nebesa poslala. Zaspali su u deliću sekunde koliko traje treptaj oka kao da su prešli u neku drugu dimenziju.
Ubrzo su krenuli ka ostvarenju svojih snova da se više nikada ne odvajaju jedno od drugoga. On je bio opsednut da ona ostvari svaku njenu želju, sve ono što nije mogla ni u detinjstvu a ni kasnije. Hteo je da joj nadoknadi sve što je propustila u životu i da ostvari svaku njenu želju i svaki njen san. To mu je bilo važnije od svega na svetu.
Nije bio imućan ali je mogao da ponudi sebe i da i bukvalno da svoj život za nju ne trepnuvši ni trena.
Pitao ju je: „Hoćeš li se promeniti kada budeš postala uspešna i kada ostvariš sve svoje zacrtane ciljeve? Hoćeš li i tada biti kao i sada? Nećeš okrenuti leđa i otići zauvek bez pozdrava?“ Rekla je: „Ja ne mogu da zamislim život bez tebe i sve što od sada radimo radimo za nas, za našu budućnost i ostvarenje naših zacrtanih snova. Naši snovi će vrlo brzo postati stvarnost. Boli ova razdvojenost i što se viđamo tako retko ali izdrži, ostao nam je još samo korak da uspemo. Samo još da završim ove stvari koje imam. Budi uz mene, nikada ne puštaj, ne puštaj našu motiku molim te, još samo jedan udarac je do zakopanog blaga, ja bez tebe sam ništa.“ Nastavila je: „Ja hoću život sa tobom, želim dete sa tobom, hoću da budemo zajedno, hoću da budemo srećni i učiniću sve da tako bude, samo me nemoj ostaviti nikada.“
Koračala je hrabro i odlučno, svaki potez je bio maestralno nepogrešiv. Ostvarivala je jedan po jedan cilj i njeni snovi iz detinjstva su postajali stvarnost. Bio je jako srećan zbog toga. Radovao se daleko više nego ona sama. Ubeđen da idu ka zajedničkom cilju i ostvarenju svojih snova nijednoga trenutka nije ni pomišljao na bilo šta drugo. Verovao joj je kao što ju je i voleo – bezgranično. Između ostalog i ona mu je stalno govorila: „Veruj samo meni, pusti sve druge, ne slušaj nikoga, prati me, niko i ništa nas rastaviti ne može, samo što nismo uspeli, još samo jedan korak i tu smo! Samo da završim još i ovo, budi uz mene i čuvaj me.“ Nije ni morala to da mu govori jer za njega je bila zenica oka, najsjajnija zvezda Univerzuma.
Kako je koračala napred tako je on sve više zaostajao potpuno se posvetivši njoj. Negde je čuo da je ljubav rad na potencijalima voljene osobe i čvrsto se držao toga. Njeni potencijali su se razvili do neviđenih razmera. Počela je sve više da se udaljava od njega a reči: “Gdje si!” zamenile su reči “Ne mogu sada da pričam” i naglo prekidanje veze. Ništa mu nije bilo jasno osim jednog, da je počela da se sve više udaljava od njega.
Sledeće rečenice su naprasno zamenjene nakon više od 2 godine:
Jednoga dana ju je zaprosio. Odbila ga je …
“Ti imaš toliko toga da rešavaš“ – rekla je gotovo derući se. „Okreni se sebi i zaboravi na mene. Tvoja mesečna primanja jednaka su mojim dnevnim troškovima. Kako misliš da se udam za nekoga poput tebe? Nikada ne bih mogla da te volim, zato me zaboravi. Idi nađi neku devojku koju ćeš da oženiš tvog nivoa. I želim tu punu sreću u tome. Nemoj me zvati jer idem na mesec dana sa drugaricom na odmor, zaslužila sam.” – završila je. Od tada se više nikada nije javila…
Šok. Neverica. Dani su prolazili a svaki je bio sve bolniji od prethodnog… Teško je prihvatio da njene prelepe okice koje su znale menjati boju, tako nebeski čarobne… da njene prelepe trepavice, njen vratić ko u srne sa mladežom na levoj strani, njena stopala broj 37 pored kojih je zadnji put spavao i čvrsto držao dok je spavala da ne je ne odnesu u nekom njemu nepoznatom pravcu, kao da je osećao da je to zadnji put, više nikada neće videti…
Njen pogled ispred Teslinog Muzeja, taj sjaj u očima pre ulaska u muzej i kasnije na sastancima i druženjima kada su radili Planetarni Naučno Istraživački Projekat za dobrobit čitavog čovečanstva, njena uvek lepo negovana duga prelepa kosa i zagonetni krajičci usana njenih su mu stalno bili pred očima. Nije mogao da veruje da deo sebe i sve što ima nikada više neće videti! A ni čuti ono njeno “Kaj” koje je toliko voleo. Njen glas je bio najlepša melodija ze njegove uši i mogao je da je sluša “zauvijek” kako je govorila… govorila mu je “biti čemo zauvijek zajedno…”.
Njen lik ga je ispraćao svake noći ili jutra u san i budio ga ali sada sa hladnim znojem i trzavicama. Nevericom da je izgubio sve što je imao – SEBE!
I pored toga što je bio tako surovo i grubo odbačen, iz nekog razloga, nije mogao tako lako da je zaboravi. Zapravo nije mogao nikako… Nije rekla ni zbogom … nikada mu se više nije javila. Prijatelji njeni nikada mu nisu rekli ništa osim samo jedne rečenice gotovo svi kao po komandi: „Zaboravi je…“
Jedino je kroz snove video jasno šta se dešava i to je bilo sve. Sve što je mogao da sazna.
Od tada je prošlo možda deset godina, možda manje a oni su naleteli jedno na drugo sasvim neočekivano i potpuno slučajno.
Pogledala ga je i rekla:
“Kako si … Ja sam se udala za vrlo imućnog čoveka koji mi je pružio svu sigurnost života … znaš, morala sam … morala sam da mislim na sebe … ti nisi imao ništa, čak ni krov nad glavom …“
Slušajući ove bolne reči od žene koju je toliko voleo, jedva je suzdržao suze i nije rekao ništa.
Nekoliko trenutaka je prošlo kada se njen muž vratio i stao pored nje.
Pre nego što je ona stigla da kaže reč, njen muž je prepoznao čoveka i rekao sa osmehom na licu:
“Gospodine? Dobar dan! Vidim da ste upoznali moju suprugu!”
“Dobar dan i vama gospodine…?“ – odgovorio je.
Muž se zatim okrenuo ka svojoj ženi i rekao:
“Draga, želim da ti predstavim mog šefa. On poseduje onaj projekat od 100 miliona evra na kome ja radim!”
Delovalo je kao da je zatečena. Nije progovorila nijednu reč.
Čovek se samo nasmešio i rekao:
“Pa, gospodine jako mi je drago da sam vas video. Oprostite ali moram da idem. Imam neke bitne sastanke. Želim vam lep i ugodan dan!”
Nekoliko minuta bračni par je stajao i gledao u čoveka koji je odlazio.
Kada je prošao prvobitni šok, žena je pitala muža u neverici, “To je tvoj šef?”
“Da, draga. On je jedna vrlo skromna osoba, ali njegov život je jedna jako tužna priča. Priča se da je jednom voleo jednu ženu, ali ona ga je ostavila jer je tada bio vrlo siromašan. Zbog toga, on je mnogo radio. Zbog toga i činjenice da je jako pametan, postao je i uspešan. Sada je multimilioner koji zarađuje po milion evra mesečno. Nažalost, nije mogao da prežali tu ženu i ostao je sam i do dana današnjeg.”
Muž je nastavio priču i dodao:
“Koliko bi srećna ta žena bila da se udala za njega?”
Zaćutala je s pogledom uperenim u prazno… prvi put u njenom životu nije se mogao videti sjaj u njenim očima.
Život je kratak. I kao ogledalo je – možeš da vidiš samo onoliko koliko reflektuje. Zato ne budite arogantni ili ponosni gledajući odozgo na druge zbog njihove trenutne situacije. Stvari i okolnosti mogu da budu drugačije sledećeg puta.
Samo tri stvari se ne mogu dugo skrivati … Sunce, Mesec i ISTINA!
Global Media Planet INFO
Podržite rad našeg portala. To možete učiniti OVDE: PayPal-Me
(već od 1 €, bilo koja valuta, automatska konverzija, dinari, kune, KM, sve moguće svetske valute, samo jedan klik, sami upišite iznos – bilo kojim iznosom pomažete rad portala koji je namenjen vama, sve uplate biće javno prikazane osim ako Vi to ne želite, zbirno će biti prikazane svakako za svaki mesec kao i pregled troškova rada portala)
Budite sa nama jer smo mi tu zbog vas.
Hvala!
Facebook Comments