Medijska propaganda sa svojom lepom slikom o plemenitim donatorima, kako to žele da prikažu zainteresovani za ovaj biznis, uopšte ne vodi računa o tome, da čovek nije sadržan samo iz mesnog tela i šume od organa, kako to materijalisti misle i tvrde. Čovek je veoma složena bitnost, koja nije sadržana samo iz materijalnog tela, već pre svega iz nematerijalne, duhom ispunjene duše. Pošto materijalisti u medicini ne veruju u postojanje duše a još manje u njenu besmrtnost, onda nastoje da prikažu moždanu smrt kao konačnu smrt. Međutim, u tom telu još uvek kuca srce i tek kada prestane rad srca, tek tada nastupa telesna smrt i tek tada duhom ispunjena duša napušta telo.
Pogledajmo sebe i oko sebe, i upitajmo se, kako je moguće i još da sa nekim pravom čekamo i nestrpljivo očekujemo potreban ljudski organ, naravno, od nekog mlađeg, i još uvek živog čoveka samo zato, što je to moja ”poslednja šansa”?
Večina nas ljudi, ljudi svih prostora i svih vremena, oduvek smo bili i još uvek jesmo, manje ili više, naklonjeni čulnim zadovoljstvima i ugodnostima ovog našeg vidljivog – materijalnog sveta. Egoizam, koji smo prihvatili kao našu osnovnu pokretačku snagu, u međuvremenu nas je pretvorio u svoje robove. Tako smo se eto kao ljudi razvijali, i da bi se za svoja negativna ponašanja opravdali na prvom mestu pred sobom a onda i pred drugim ljudima, izmislili smo reć ”moram”, ”morao sam”. Potpomognut sa ”i to moram’‘ da uradim, skoro svaka naša akcija ujedno je pokušaj da prigrabimo što više svega i svačega, kako bi što lakše, ugodnije i obogaćeni sa maksimalno mogućim zadovoljstvima, živeli ovaj život.
Sa takvim pobudama, ujedno smo unosili i postavljali oko nas u naš život uzroke, iz kojih su vremenom nastale određene posledice, iz kojih su opet nastala kojekakva neželjena stanja našeg duha kao što su: ponos, laž, oholost, ljubomora, zavist, bes, mržnja, tvrdičluk … to su stanja kod kojih u našem organizmu nastaju disharmonije energetskog balansa odnosno, nastaju smetnje u protoku životne energije – nastaje kočenje života.
Ovakvo naše unutrašnje stanje – stanje našeg duha je uzrok, da se poremeti, manje ili više, naš energetski balans – naš imuni sistem, koji opet postaje uzrokom naših daljih nevolja … jer slabljenje našeg imunog sistema znači, široko otvoriti sva vrata i vratašca za slobodan ulazak bolesti u naš organizam.
Drugim rečima, pored bolesti koje smo nasledili od našeg pokoljenja preko naših roditelja, za sve ostale bolesti smo sami ”zaslužni” svojom ”setvom” – zaslužili svojim odlukama i svojom slobodnom voljom.
Podsetimo se i razmislimo…
Nije na odmet i da se podsetimo, da sva bolesna stanja u prirodi našeg sveta dovode do toga, da sama priroda oboleli organizam ubrzano počinje da ”opoziva iz daljeg opticaja”, sve jedno da li je reč o entitetu iz biljnog, životinjskog ili našeg – ljudskog sveta … čak i mineralni svet nije izuzet iz te zakonomernosti.
Doduše, logika našeg zdravog razuma oduvek nam je govorila, da čovek može da žanje samo ono što i poseje. No mi je nikada nismo slušali pa nismo mogli ni da je čujemo. Danas, pošto mi odgovara iz zdravstvenih ili poslovnih razloga, ”moram” barem da pokušam da žanjem na tuđoj njivi, jer na mojoj nema više ničega – potrošilo se, i došlo je vreme da se plaćaju računi.
Uostalom, razmislimo našom zdravom pameću – nepristrasno. Živeli smo hazardno – grabili smo nemilosrdno od života, …”ta samo se jednom živi”… etičke i moralne vrednote, plemenitost, solidarnost, humanost i ljubav prema bližnjem, tada, to za nas nije bila čak ni misaona imenica. Nažalost, ona to nije ni danas, ali eto, služimo se demagogijom. Naime, otkrili smo, da bi drugi ljudi mogli da nam pomognu svojim životom – svojim još uvek živim organima te da za koju godinu produžimo svoj život na ovoj Zemlji, pošto u onaj drugi ne verujemo ili, otkrili smo, da sve to oko donacija organa može biti za nas vrlo dobar biznis…
Nikada nismo prihvatili, da je Život – naš Život, jedan kontinum – neprekidan tok, koji jednostavo prelazi iz jedne dimenzije u sledeću, te tako ne može biti uništen. Smrt to su vrata za novi život. No, mi mislimo, čak smo u to tvrdoglavo sigurni, da su sve to samo prazna trabunjanja raznih religija i ”pričam ti priču” raznih popova i fanatika…
Prosečno reagujemo otprilike ovako:
”Da se razumemo, nije da ja baš u ništa ne verujem… sigurno da postoji ‘nešto’, ali je i sigurno da se niko odande nije vratio i dokazao da to ‘nešto’ stvarno postoji. Konačno, bolje je vrabac u ruci nego golub na grani.”
Na drugoj strani medicinari, materijalisti, koji žele organe tvrde: ”Duša je samo jedna funkcija mozga a sa smrću mozga, čovek je potpuno mrtav, i ako srce još uvek kuca.” Pritom, da li se misli da su lekari prethodnih vremena bili glupi, jer da je neko mrtav, utvrdili su: prvo, prestankom rada srca, mrtvačkim mrljama, krutosti leša i mirisom raspadanja.
Bog u Isusu Hristu, pisanjem Jakob Lorber-a kaže: ”Čovek je mrtav, kada duhom ispunjena duša napusti telo!” To nastaje tek posle prestanka rada srca odnosno, kada se zaustavi krvotok.
U medicini, ljudi koji ne veruju u ništa što je duhovno i onostrano, progurali su svoju odluku, da se već sa smrću mozga mogu uzeti organi, ako je to donator ili njegova rodbina dozvolila. Iz tog razloga moždano mrtvi se veštački održavaju u životu.
Potrebno je i znati, da duhom ispunjena duša upravlja čovekovim telom i da ona, duša preživljava sva osećanja a ne telo i to se odnosi i na bolove. Uostalom, poznato je da duhom ispunjena duša kod prividno mrtvih ubrzano se bavi problemom ponovnog aktiviranja svog tela što joj ponekad i uspe, ukoliko telo nije previše povređeno.
Svedoci smo, da je danas sve više ljudi na ovome svetu kojima se ne daje pravo na dostojan život, sada se svim silama trudimo, da mu oduzmemo i pravo na dostojnu smrt.
Iz osnovne zablude, da je čovek sastavljen samo iz materijalnog tela i da nema duhom ispunjenu dušu, koja odmah nastavlja svoj život u energetskom onostranstvu, materijalisti i ostali neupućeni ljudi, u transplataciji vide jedinu mogućnost da život svog materijalnog tela barem za koju godinicu produže. Potrebno je znati, da je to Bogohulni zahvat u delu Božjeg stvaranja.
Uostalom, čovek koji veruje u nastavak života svoje duše u onostranstvu, njemu ne treba takav nasilni produžetak života. On veruje i zna, da kada je prozvan na odlazak sa ovog sveta, da tada odlazi kući odakle je i došao – kući svom nebeskom Ocu. (www.jakob-lorber.de/organspende)
Pitam se. Da li je barem neko iz crkvenih krugova sakupio toliko hrabrosti, da upita svoje starije kolege, šta se dešava sa dušom pri transplantaciji organa?
U svakom slučaju, kao što se i ja o tome pitam, verujem da bi mnogim vernicima ali i drugim slobodnomislećim ljudima to koristilo. Sada znamo, da se eksplantacija – uzimanje organa vrši od donatora koji još uvek diše, kuca mu srce, znoji se, može da se porađa, kada se skalpelom otvori grudni koš, da bi se isekli organi, tada skokovito poraste krvni pritisak i srčana frekvenca… odnosno, da je donator još uvek živ!
Logika govori sve
Sasvim je i logično, jer ni od jednog mrtvog čoveka ne možemo da prenesemo život drugom čoveku. Znači, život može da se uzme samo od živog čoveka, da bi nekome koristilo, sve jedno da li srce radi ”svojom snagom” ili se potpomaže veštački – aparatom. To znači, u svakom slučaju duša je tako dugo u telu dok srce radi, a to opet znači, da još uvek Bog kroz čovekovu dušu diše u čoveku, i da čovek oseća sav užas bolova jedne eksplantacije.
Pokušajmo da zamislimo, jednu svakodnevnu činjenicu: Šta sve mora duša da preživi pred svoju smrt odnosno, kada se prividno mrtvom čoveku, nekom vrstom motorne testere raspori grudni koš i kada hirurg sa prstima u rukavicama koje su umrljane krvlju, počne da ćereći njegove još uvek žive organe. Ne zaboravimo još činjenicu, da za svo vreme vađenja organa, uz pomoć aparata, organizam se ”trudi” da i dalje funkcioniše … krvni pritisak je strahovito porastao … srce jako ubrzanije kuca … disanje je prešlo u krkljanje … Pitam se, u smislu humanosti i moralnosti: Kakva je razlika između hirurske eksplantacije organa koja se vrši pri još uvek živom čoveku i ”medicinskog” ispitivanja koje je vršio Josef Mengele u logoru Auschwitz? Konačno, i on je ”pomagao”… nekakvoj bolesnoj ideji.
Možda je moja misao pomalo naivna, pa zamišlja kako će možda jednom, tamo negde … Veliki Duh da upita podosta ljudi: ”Kaine, gde ti je brat Abel?… ali ostavimo te moje fantazije.
Činjenica jeste, da duša ne može da napusti telo zato, što neke mašine pomažu srcu, da se ovakav neprirodan život što duže održi, kako bi se u međuvremenu obavile pripreme pacijenata kojima će se presaditi organi. Sve mora što brže da se obavi. Posle eksplantacije, srce mora da se presadi u roku od najviše nekoliko sati; Jetra najdalje između 16 do 24 sati; bubrezi 24 do 36 sati …
Pitanje upućeno crkvenim hijerarhijama:
Kada se iskljući mašina, da li duša ostaje u jedino još živom ali sada presađenom organu? Ako je tako, kako će to sada da žive dve duše u jednom organizmu? Ili, šta se dešava sa dušom, kada se pet organa njenog tela presade u pet različita pacijenta?
Da li to znači rat za prevlast – borba do istrebljenja?
U svakom slučaju najverovatnije je, da ta borba u telu primaoca organa traje neprestano i pre ili kasnije ipak ”pobeda” pripada smrti. U međuvremenu, šta duša sve doživljava za vreme te borbe, to možemo pročitati na internetu ili čuti od primaoca organa, gde podosta njih i piše o svojim problemima.
Pogledajmo jednu interesantnu interpretaciju iz pera Antoni de Melo:
”Da li možemo biti kompletan čovek, a da ne proživimo neku tragediju? Jedina tragedija koja postoji na ovome svetu je neznanje – sve zlo ovoga sveta izvire iz neznanja, a neznanje, to je nedostatak svesnosti. Iz toga izvire strah, a iz straha izvire sve ostalo. Potrebno je da shvatimo da u suštini smrt nije tragedija. Čudesno je umreti, a užasno je samo za osobe koje nikada nisu shvatile život. Samo tada se strahuje od života i samo tada se strahuje i od smrti. Oni koji su Živi, nimalo se ne plaše smrti…
…kraj sveta – smrt, za jednu gusenicu je biti leptir…
…shvatite, smrt je vaskrsnuće…”
Sasvim prirodno da sam i ja podosta zbunjen sa mnogim protivrečnostima, zato opet pitam se: Kako to da Islam prihvata transplantaciju organa, i ako Šerijat strogo zabranjuje skrnavljenje ljudskog tela kako u toku života, tako i u smrti?
Kako je to Judaizam uskladio eksplantaciju organa sa zakonom, iz Tora 3.19,16, koja jasno kaže: ”Ne izvrgavaj pogibelji krv svoga bližnjega”?
Zar stvarno hrišćanima ništa ne govore reći iz njihove Biblije: ” … jer šta će koristiti čoveku ako sav svet dobije… a pritom izgubi dušu svoju?” (Mat.16/26)
Zar crkvene hijerarhije svih hrišćanskih religija zaista ne shvataju, da odobravanjem eksplantacije u svrhu transplantacije organa odbacuju jedan mudar kredo duhovnog sveta, naime, zakonomernost o ”setvi i žetvi”, i ako se o tome uveliko govori u njihovoj Bibliji?
Da li to znači, da crkvene hijerarhije smatraju, da je došlo vreme, da se sasvim slobodno žanje na tuđoj njivi?
Potsetimo se: ”Na ovoj zemlji čovek ima samo jedan život – jedno vreme i to se nalazi kod Mene. Ko sa time nije zadovoljan, taj odbacuje Mene i traži pomoć koja je varljiva.”
Može se slobodno zaključiti, da su sve monoteističke religije saglasne sa transplantacijom organa tvrdeći, da je to kruna ljubavi prema bližnjemu. Sve one govore samo o spasavanju materijalnog života. O davaocu organa niko ništa ne govori sem, da treba darivati svoje organe kako bi spasili nečiji zemaljski život. Ni jedni crkveni velikodostojnici, ne osvrću se na činjenicu: Da bi transplantacijom spasili nečiji život, prvo je potrebno da se od još uvek živog čoveka izvadi organ – i da tada, vađenjem organa ubija se čovek.
Hajde da ne budem baš tako drastičan, i da to blaže izrazim. Nijedan od crkvenih otaca, ne osvrće se na činjenicu, da eksplantacijom ometamo dušu čovekovu u njenom umiranju, možda baš u trenutku kada ona preživljava sve faze svog proživljenog života; i to možda baš u vreme, kada joj je potreban mir, tišina… kada je potrebno da držimo za ruku čoveka koji umire, kako bi osetio našu toplinu… našu prisutnost… da bi osetio da nije sam… da nije napušten…
Niko iz crkvenih krugova baš nikako da progovore o duši – o spasavanju duše i prikupljanju neprolaznog blaga, koga vreme ne može da uništi, a i zato:”Jer gde je blago tvoje, onde je i srce tvoje” (Mat. 6,21)… svi, ili skoro svi, govore i brinu se samo za materijalni život… zaboravili su ko su i šta su… zaboravili su da: ”Sve dakle što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima” (Mat. 7,12).
Pogledajmo šta o tome piše u časopisu ”Der Theologe” Nr. 17, pod naslovom ”Die verschwiegene Leiden von Organspender und Organempfenger” (Prećutana patnja donatora i primaoca organa):
Zašto neki ljudi imaju paničan strah od smrti?
Zato što ih crkva drži u neznanju, kada je reč o umiranju, smrti i mogućoj reinkarnaciji (o čemu nam i Hristos govori u evanđeljima), smatrajući da su sve to đavoljska posla. U tako zvanoj zapadno orijentisanoj hrišćanskoj crkvi, pra-znanje o reinkarnaciji, zamenjeno je sa ”naslednim grehom” i o samo jednom zemaljskom životu, posle koga dolazi čistilište pa večita nebesa ili večiti pakao. U ovakvoj situaciji transplantacijska medicina, farmacijska industrija i biznis dobili su šansu, da čovekov život ovde na zemlji svim sredstvima produže, i ako samo za ”debele” novce, ipak je to od strane čoveka – pacijenta grčevito prihvaćeno.
Pra-znanje o jedinstvu tela, duše i duha kao osnovnom činiocu života – kao nerazdvojnim elementima života, crkva je konačno sasvim odbacila. Sav užas stanja ove naše planete Zemlje je upravo posledica ovakvog ponašanja.
Izgleda, da većina crkvi vernih medicinara ne želi da shvati, da u celini čovekovoj, sastavljenoj iz tela, duše i duha, i ako je u tom telu povređen mozak, da u venama tog tela još uvek teče krv, koja je nosioc života. To isto važi i za crkvene ”eksperte” za etiku i moral. U njihovoj Bibliji doslovce piše: ”Jer je Život živoga bića u krvi”… (Moj. 3.17,11)
Znači, i ako lekari tvrde da je čovek sa povređenim mozgom ”mrtav”, život njegovog tela sadržan je još uvek u ”njegovoj krvi”, sto znači: duhom ispunjena besmrtna duša nalazi se još uvek u umirućem telu i prožima telo i dalje svojim dahom života. Duša se još uvek nije odvojila od svog tela, sa kojim je još uvek povezana ”srebrnom vrvcom”, kako je to objašnjeno čak i u Bibliji:
”Pre nego se prekine srebrna vrvca…”(propovednik 12,6). Upravo ta srebrna vrvca je i provodnik bolova – užasnih bolova. Transplantacioni hirurzi ne samo da ubiju žrtvu pri eksplantaciji, ne samo to! Oni ćereće još uvek živog čoveka i tako ga i ubiju; kasape ga kao što to čine mesari pri već ubijenoj – mrtvoj životinji, transplantacioni hirurzi to čine pri živom čoveku. Ili možda to nije istina? Onda, neka dokažu da to nije istina.
Da li bi možda mogli posle izvađenog organa da priupitaju donatora organa, da li ga je bolelo dok su mu vadili organ i kako se sada oseća?
Najverovatnije da to ne mogu. Pa odakle onda znaju da žrtva nije osećala bolove?
Pretpostavljam da skoro svi lekari znaju za petu zapovest koja kaže: ”Ne ubij”. I pored toga kod eksplantacije organa, hirurzi ubijaju umiruće ljude uz saglasnost crkvenih velikodostojnika. Ubijaju ljude, kojima je neophodna svaka duševna i duhovna pomoć čak i onda, kada grubi tehnički instrumenti ne mogu više izmeriti nikakvu moždanu aktivnost. Zar je tako teško shvatiti, da se ne može sa današnjom High-Tech tehnologijom izmeriti svaki pokret duše, i da je umiranje slično rođenju naime, rađamo se u jednom drugom svetu.
Veoma je čudno, da su se intelektualci crkvenog hrišćanstva koji zastupaju transplantaciju organa tako zauzeli za materijalno telo i da su pritom sasvim zaboravili šta se to dešava sa besmrtnom dušom.
Očigledno da crkvena hijerarhija baš kao i transplantaciona medicina ignorišu život duše. Medicinski eksperti za transplantaciju i njihovi istomišljenici iz crkvenih krugova umiruju svoju savest time što tvrde, da velikom broju pacijenata sa presađenim organom oni ”poklanjaju” jedan ”novi” život.
Zar to nije paradoks ili čak demagogija. Prvo, oni ne poklanjaju već prodaju veoma skupo na prevaru otet, tuđi organ – tuđi život. Nikako da shvate, da čovek sa tuđim živim organom, živi tuđi život i ne živi više svoj život.
Materijalizam
Iz ekstremno materijalistički obojenog pogleda na transplantaciju organa, koju ima većina vodećih crkvenih ”očeva” može se zaključiti: da sve to oko transplantacije organa ima manje negativnih posledica, od mogućih uspešnih. Međutim, pogledajmo koje su to ”uspešne” posledice!
Da li je to ogroman broj Indijaca, Rumuna i druge sirotinje u svetu, kojima je oduzet jedan bubreg, te sada imaju osakaćen ostatak života? Ili su to možda oni pacijenti, kojima je implantiran jedan bubreg pa sada žive isto tako jedan krhak i osakaćen život trajnog bolesnika? (www.theologe.de/theologe17.htm)
Pokušaću da zaokružim ovo razmišljanje odlomkom iz ”Wem nutzt die Organtransplantation” (Kome koristo transplantacija organa), pisanog od Georg Meinecke-a:
”…Transplantacija organa bazira se na ubeđenju ateističko materijalističke medicine, koja ne veruje ni u Boga, ni u dušu i vidi ljudsko telo kao izvor rezervnih delova, sa kojima može da se načini dobar biznis. Pri tom se zaboravlja, da se transplantacijom organa povređuje vrhunski lekarski kredo: ”primum nihili nisi nocere” (nikada nikoga ne ošteti). Ni jedan čovek ne može više da se ošteti, nego što se ošteti, kada mu pri živom telu oduzmete organ.”
Pogledajmo, kakvi sve možemo biti mi ljudi, kada nas naše životne posledice dovedu u beznadežnu situaciju.
Razmislimo, zar nije sasvim ljudski, da osoba – vernik, u situaciji kada čeka na neki organ, ustvari čeka ne bi li se neki mlad i zdrav čovek unesrećio kako bi on dobio njegov organ? Čekajući tako i po nekoliko godina, zar nije u takvom razmišljanju prikrivena jedna bezumna želja? Međutim to još nije celokupna istina, jer iz umrlog čoveka organi za transplantaciju su sasvim beskorisni.
Da li to znači, da nas crkveni velikodostojnici uče, da vernik koji čeka na neki organ, trebalo bi da moli Boga, da se neki mlad i zdrav čovek unesreći, kako bi mogao da dobije njegov živ organ?
Zar ne bi to bio vrhunac čovekovog licemerja, njegovog samoljublja, njegovog egoizma?
Zar ne bi bilo poštenije, da naše razmišljanje o tuđem organu promenimo i shvatimo, da je časnije da se pomirimo sa časnom smrću našeg telesnog tela i time oslobađajuceg i iskupljujućeg rođenja besmrtne – nematerijalne duhom ispunjene duše? To je veliki – grandiozan poklon i to nije gubitak. Baš iz tog razloga se kaže, da je smrt našeg materijalnog tela kruna života na ovoj zemlji. Potpuno poverenje u Božji red treba da nam bude sredstvo protiv straha od smrti našeg ovozemaljskog tela.
U stvarnosti, kome koristi transplantacija organa koju prihvataju ljudi, i koji se time uvode u zabludu? Davaocu organa koji besplatno pristaje da ga živog čereće i kome se ne daje pravo da dostojno završi svoj život ili primaocu organa, koji se uvodi u jedan nečastan, relativno kratak, mukotrpan i skup život – životarenje.
Zavisno od ”kvaliteta” davaoca organa i ”mogućnosti” primaoca organa, ta transplantacijska intervencija može da dostigne i sumu od 1 milion US dolara.
Molim vas, ko može to sebi da priušti i to pored činjenice da je i kod nas zakonom zabranjena trgovina organima. Medicinari tvrde, da se svi troškovi odnose na troškove medicinske delatnosti – na bolničke troškove boravka u bolnici, eksplantacije, čuvanja organa, implantacije, medikacije itd… Da li im verujete???
Javnost nije upoznata sa činjenicom, da u Nemačkoj organizacija DSO – Deutsche Stiftung Organspende (Nemačka zadužbina za doniranje organa), za svaki posredovani organ primi 8.000 – 12.000 evra. Veoma lako je izračunati, kolika je to suma za njihovu ”uslugu”, ako godišnje ”obezbedi” 4.500 donatora.
U međuvremenu, u nekim sredinama primećuje se neko ”buđenje”, odnosno shvatanje da je transplantacija organa ipak jedna zabluda.
Na međunarodnom naučnom skupu ”Brain Death – Sings of Life” (moždana smrt – znak života) održanog 19.02.2009 god. u Rimu, medicinski stručnjaci, filozofi i pravnici jednoglasno su zaključili:
”Moždana smrt nije više naučno održiva zato, što ”moždano mrtvi” pacijenti jednoznačno su još uvek živi.”
Isto tako, ”American Academy of Neurology”, 2010 godine povukla je naučnu osnovu konceptu moždane smrti. Potvrđuje, da je bila pogreška učinjena 1968 godine, kada je u USA uvedena ”moždana smrt” kao dozvola za transplantaciju organa. Pošto od sada koncept ”moždana smrt = smrt” više ne važi, to znači da kada u transplantaciji organa hirurzi oduzmu organ od ”moždano mrtvog” pacijenta, tada su izvršili ubistvo.
Čak i profesor Waldstein, ordinarius papske akademije za život izjavio je u februaru 2012 godine sledeće:
”Apsurdna formulacija transplantacijske medicine glasi, ‘Spasiti život pomoću ubistva’. Ta ubistva su ništa drugo do opravdavajuća neophodnost, da se dođe do organa pogodnih za transplantaciju.” (Ko bi to mogao da opravda takva ubistva).
(www.impfkritik.de/upload/pdf/Organspende)
Danas, 2015 godine i pored sve više sličnih izjava, nigde i niko nije svoju aktivnost na eksplantaciji ”moždano mrtvih” pacijenata prekinuo, čak ni ublažio. Naprotiv, aktivnost na tom području je sve veća. U našoj domovini zahuktalost kampanje za pridobijanje organa tek je započeta i to pod pretnjom Ministarstva zdravlja:
…”da se mora povećati donacija organa …ili ćemo to zakonom regulisati”…
Pred kraj ovog razmišljanja, ilustrovanog činjenicama iz našeg svakodašnjeg života, da se zajednički upitamo:
Zaista, kome koristi transplantacija?
”Kome koristi?” To je pitanje koje ne koristi samo kriminalistima kada traže motiv počinjenog kriminala. I u drugim područjima našeg života, odgovor na ovo pitanje često nas dovede do toga da mudrije sagledamo situaciju. Otkriva nam rabotu onih, koji lažnom propagandom sebi koriste a da pritom nas ubeđuju, kako rade nama u korist. Da li barem sada uviđamo najblaže rečeno, sramotu njihove rabote?
Svi zainteresovani za ovaj biznis, neprestano govore kako ”pomažu” ljudima. U stvarnosti, od svih ljudskih delatnosti, jedino transplantaciona medicina prodaje besramno tuđi, prevarom dobijen organ i svoje usluge veoma skupo, i bez određenog roka trajanja.
Vekovima su ljudi živeli, bez da im se preporučivalo da umesto svog već istrošenog organa, uzmu (ukradu) tuđi živ i zdrav organ i ”da tako, opet nastave da žive i dalje svojim normalnim i svakodnevnim životom”, kako to lažima propagira transplantaciona medicina.
Očigledno je, da ovaj biznis nije u skladu sa etikom i moralom lekarskog ponašanja jer najblaže rečeno, prevareni su i donator organa i primalac organa.
Svi mi, ”civilizovani” ljudi zgražavamo se nad činjenicom, kada su ljudi spasavali svoj život tako, što su od umrlih ljudi jeli ljudsko meso. To je sasvim razumljiva reakcija. Međutim danas, kada bi se očekivalo da smo ”civilizovaniji”, mi – ljudi, koji čekamo na neki organ, nikako da se upitamo: ”Odakle dolazi taj živi organ koji se meni presađuje?”
Ili … možda i nisam u pravu?
Ali znam, da sve to, što je ovde izneto niste znali. Nisam ni ja znao, da se samo živ organ može transplantirati. Sada znam, zato sam ovom zbirkom i hteo da vas upoznam sa čitavim smislom i besmislom oko transplantacije organa i sa činjenicama ovog velikog biznisa koji se strahovitom brzinom razvija po celom svetu, i to samo zahvaljujući pacijentima koji to mogu da plate.
Pri svemu tome od životnog značaja za pacijenta je, obavezno svakodnevno ”održavanje” i ”servisiranje” transplantiranih organa – pacijenata, što se, kako smo videli, posebno naplaćuje i što na primer kod transplantirane jetre to iznosi oko 150.000 evra godišnje.
Šta vi mislite, da li bi vaše socijalno osiguranje pristalo da pokrije ove troškove?
Ili drugačije postavljeno pitanje:
Ko može sebi to da priušti?
Ako još niste, pročitajte prvi i drugi deo teksta (kliknite na link):
ISTINA O DONIRANJU ORGANA – 1.DEO
ISTINA O DONIRANJU ORGANA – 2.DEO
Tekst napisao: Jedan istraživač istine
RAZOTKRIVANJE
Samo tri stvari se ne mogu dugo skrivati … Sunce, Mesec i ISTINA!
Global Media Planet INFO
Podržite rad našeg portala. To možete učiniti OVDE: PayPal-Me
Budite sa nama jer smo mi tu zbog vas.
Vaš Global Media Planet INFO tim
Hvala!
Podelite ovaj članak sa drugima!
©
Nauka je toliko napredovala da običan čovek nemože da shvati wena dostignuća . Priroda je nastala daleko pre nauke . Od koje je čovek tokom svoje evolucije naučijo mnoge stvari koje danas koristi . Rešila mu je mnoga pitanja kroz njegov napredak . . . Međutim pored naučnih dostignuća nije i činimi se neće uspeti sve da reši . Nastavi će da trči za prirodnim dostignućima . . . Na osnovu svoje telesne konstrukcije , napravijo je robota , robot je prohodao . Međutim taj robot je programerski hladna masa . To je stvarno veliki napredak . Ipak , sam čovek mi se čini da se plaši samog sebe .
Verovatno iz tih razlog stvara sam sebi velike probleme iz kojih više puta nezna kako da iziđe .
Pored svih tih problema ipak atakuje na samog sebe , baš zato što nezna kako da reši sve ono što čini samom ljudskom biću . Jr mu je namenijo da bude sluga samom sebi , praktično , postaje jedan bijološki robot . Koji će služiti uvek nekom drugom . . . Tog bijološkog robota danas koriste kao materijalnu dobit , pogotovo u medicini . Postao je veliki izvor materijalne dobiti . . . . . .