Očigledno, da je transplantaciona medicina osmislila veoma perfektan način kako da lažima dođu do živih organa. Pritom, prevaren je i donator organa, isto kao i primalac organa. ”Mrtav koliko je potrebno i živ koliko je to moguće”, kako je to rekao prof. dr. Franco Rest iz Dortmund-a.
U svom predavanju ”Hospizliche Sterbebegleitung und Transplantationsmedizin”, održanom 26 maja 2005 god. u Hannover-u, između ostalog kaže:
”Ljudi koji su doživeli svoju moždanu smrt još nisu mrtvi – nisu leš, već to su ljudi, koji zbog određenog organa koji je otkazao, posle nekog vremena će biti mrtvi, ali trenutno još nisu do kraja umrli. Doduše oni umiru ali, potrebno je znati, da u svakom umiranju još uvek se intenzivno živi.”
Kod uzimanja, tzv. doniranih organa, eksplantantu – donatoru, oduzima se to značajno okolje – pravo da dostojno dovede svoj život do kraja. Doduše, tu nema baš nikakve sigurnosti, da će nam uspeti zaista ”jednostavno da pređemo” iz života u smrt, ali je značajno da ništa ne otimamo, da se ne borimo protiv ničega ili nekoga pa čak ni protiv smrti. Mi se jednostavno zalažemo, da omogućimo da se proživi završetak života i da se završi proces umiranja. Sve to se u medicini transplantacije ne poštuje i odbacuje.
Potrebno je da znamo, da nije ni etički ni moralno, i zato ne treba da se mešamo u ničije umiranje, jer ono pripada samo njemu. Eksplantacija je brutalan zahvat u nečije umiranje pogotovo što eksplantant – donator, nije upućen u sve bitnosti ”kvaliteta” umiranja. Niko, ni mi ni medicinari nemamo pravo, da mu taj ”kvalitet” oduzmemo. Podsetimo se, kako je to izrazio Rainer Maria Rilke:
”O Gospode, podaj svakome njegovu ličnu smrt – njegovo umiranje, koje će proizaći iz njegovog života, u kome je on video ljubav, smisao i potrebu. Kada nam neka oluja sve to nasilno oduzme, tada je naša smrt zločin, teška je, i nije naša.”
Hospicij
Hospicij* – briga za umiruće – ispratiti nekoga u njegovoj smrti, znači ne mešati se u njegovo umiranje. To znači uzdržati se od bilo kakvih mera za produživanje umiranja, pogotovo takvih, kakvi su predviđeni u pripremi za eksplantaciju, čija dijagnostika moždane smrti i njeno protokoliranje često traju danima.
(*Hospicij nije nikakvo društvo, udruženje ili neka zgrada. Može se reći, da je Hospicij najpre jedna filozofija. ”Hospicij – nega i ispraćaj umirajućeg, prihvata smrt kao normalan proces i razume ga kao poslednju fazu života za osobu koja umire – kao poslednju šansu za integraciju i pomirenje. To je proces koji poštuje i prihvata potrebu umirućih, da žive potpuno slobodno i udobno sve dok ne umru i pri tome ne požuruje se smrt, niti se odlaže. Konačno, ona integriše u jednu zajednicu umirućeg, njegovu porodicu, rodbinu i prijatelje.” (Prof. dr. Anica Jusić, izvod iz knjige ”Hospicij i palijativna skrb”)
Još je veoma važno da umirući ima svoje ime. On nije ”srce, pluća ili jetra iz sobe x.” Njegovo umiranje je nešto vrlo individualno, jedinstveno. Mi znamo samo da on umire ali ne znamo kako će da umre. To je određeno od strane njegove ličnosti, to proizlazi kao posledica njegovog življenja života i ne sme nikako biti određeno od lekarskog tima, aparatura ili interesnih strana …
U Hospiciju ni jedan umirući se ne izvlači iz njegovih socijalnih veza i odnosa: Njegova porodica, prijatelji i svi ljudi kojima se on poveravao, pozvani su srdačno na ovakav ispraćaj. (To znamo i iz naše tradicionalne – prastare tradicije.) Naravno da se sa time društvo ne rasterećuje ali ono pre svega dobija nove šanse.
Nasuprot tome, kod eksplantacije nastaje grupisanje: ovde je umirući sa svojim izmučenim telom, tamo je njegova rodbina; ovde je vlasnik organa a tamo oni koji odlučuju o njegovom organu. U klinikama pokušavaju da tu razdvojenost povežu sa nekim ”advokatom” ali on uvek zastupa kliniku trudeći se da smiri i omekša rodbinu.
Ispraćaj umrlih sadrži u sebi i kontrolu bolova odgovarajućom medicinom ali i kroz odnose; mnogi bolovi nisu uzrokovani samo njegovom bolešću, to znamo iz palijativne medicine i iz Hospicij iskustava, već su nedostatak ljubavi i naklonosti. Ta psiho-socio-spiritualna kontrola stanja bolova pri eksplantaciji sasvim otpada, jer se bez razmišljanja polazi od toga, da kada mozak otkaže, tada nema više ni bolova. ”Lazarus”** komponente se odbacuju kao neuralno izazvane reakcije; Rodbina i prijatelji klasificiraju se kao faktor smetnje. Sve to je suprotno Hospicijskoj negi i ispraćaju umirućeg. Kod eksplantacije i pored mnogo ljudi koji su oko umirućeg, on je sam – usamljen. Hospicijska nega i ispraćaj umirućeg znači, obećanje, da niko neće biti napušten – sam za vreme umiranja, sve do konačne smrti.
(**Koncept nege Lazarus, je jedan hrišćanski pristup nege bolesnika, koji se bazira na principu, da je čovek u svojoj sveukupnosti zajednica i jedinstvo duha, duše, tela i njegovog socijalnog okruženja.)
Potrebno je da svi razumemo i shvatimo, da ispraćaj i oproštaj sa umirućim, to je poklon živih odlazećim, koji se nalaze pred samom granicom smrti. Kod transplantacije niko se ne oprašta od eksplantanta ni od njegovog eksplantiranog organa.
Zašto se o svemu tome čuti? Zato što u suprotnom, niko više ne bi donirao svoj organ odnosno, niko ne bi više pristao da žrtvuje svoj život, što bi bilo katastrofalno za transplantacijski biznis vredan mnogo milijardi eura. (www.transplantation-information.de)
Problematika transplantacije organa
Pokušajmo da uđemo dublje u problematiku transplantacije organa. Biofizičarka dr. Joyce Hawkes, saradnica National Institute of Health u Oregon-u uči nas da svaka ćelija našeg tela ima svoju svest, da se snagom naših misli deluje i na ćelijsku ravan i da se tom duhovnom snagom mogu isceliti bolesti. U svojoj knjizi ”Das Bewusstsein der Zellen”, na strani 25 piše: ”Što više upoznajete vaše telo – i o ćelijama u njemu, sve više ćete biti spremni da shvatite i cenite svetost života.”
Tako posmatrano, problem transplantacije organa svedena na ćelijsku ravan znači, neprestana energetska borba ćelija (energija svesti ćelija) primaoca organa, protiv energije svesti ćelija ”stranog tela” – doniranog organa.
Upravo iz tih razloga big-pharma-industrija je razvila seriju imunosupresivnih lekova, koja oslabljuje imuni sistem primaoca organa odnosno, umanjuje njegov energetski otpor – energiju svesti ćelija primaoca organa, kako bi se što duže prisilno održao presađeni organ u telu primaoca. Ti lekovi moraju se uzimati pod lekarskom kontrolom u trajanju celog ostatka života. Ta borba – taj hemijski rat koji se odvija u organizmu iscrpljuje ga sve više, što oslabljeni imuni sistem kod mlađih pacijenata ili sasvim uništen kod starijih pacijenata, širom otvara vrata za slobodan ulazak i najmanjih infekcija. Što znači, da svaki pacijent sa presađenim organom zavisno od njegove starosti, posle kraćeg ili dužeg vremena ipak podlegne nekoj infekciji.
*(Imuni sistem je veoma složen bioloski odbrambeni sistem, koji čuva naše telo od svih stranih i štetnih uticaja i izazivača bolesti, kao što su: virusi, bakterije, gljivice, parazite i sl. On je najznačajniji činilac našeg zdravlja i neprestano je aktivan u našem telu.)
Da objasnim to ovako: Zdravi ljudi imaju jak imuni sistem svog organizma, a izuzetno zdravi ljudi, imaju izuzeto jak imuni sistem. ”Ljudi sa transplantiranim organom, mogu da se vrate u sasvim normalnu svakodnevnost,” tvrdi transplantaciona medicina, ali! Da, ali pod uslovom, da redovno – celog ostatka života moraju uzimati imunosupresivne lekove kojima je zadatak, da imuni sistem sasvim unište. Zašto?
Zato, što se imuni sistem trudi, da odbaci svako ”strano telo” iz svog organizma, pa i implantirani organ.
Pitanje: Kako u ovakvim uslovima izgleda ta ”normalna svakodnevnost” pacijenta, čiji je imuni sistem potpuno uništen?
Upravo zbog toga, pacijenti sa presađenim organom moraju da pristanu na mnoge dugoročne promene novog načina života i to pod strogo posebnim uslovima.
Na stranicama ”netdoktor”, dr. Katharina Larisch piše ovako:
”Sa uspešnom transplantacijom organa život pacijenta se iz osnova menja. Potrebna je čvrsta volja i veliko strpljenje da se pacijent navikne na nov način života. Važno je, da u tome budu upoznati porodica, rodbina, prijatelji i kolege, zato što se krug ljudi sa kojima će pacijent biti u kontaktu mora smanjiti na minimum. Čak i rođeno dete koje utrči sa ulice ili dvorišta može biti veliki faktor rizika po njegov život.”
Ako su prebrođene prve krize posle transplantacije organa, pretpostavka je, da pacijent može živeti relativno normalnu svakodnevnost, ali uz trajni faktor dugoročnih rizika:
- Hroničnog odbacivanja organa.
- Mogućnosti nekog oboljenja usled stalnog uzimanja imunosupresivnih lekova. Najćešće to su: slabljenje funkcije bubrega, oboljenje srca i krvotoka.
- Nastanak tumorskih oboljenja, najčešće rak kože.
- Pojava post-transplantacijskog dijabetesa.
Pored toga, imunosupresivni lekovi čine kožu izuzetno osetljivom, zato je važno uvek biti zaštićen od sunca.
Preporučljivo je da se izbegavaju sva mesta gde ima mnogo ljudi: kupovni centri, lokali, autobuske i železničke stanice, autobusi, utakmice, priredbe, slavlja i slično.
Često lekari preporučuju, da se pri napuštanju dnevnog boravka stavi preko nosa i usta bolnička maska.
Rukovanje treba izbegavati, ako se to i učini, tada što pre oprati ruke sa blagim sapunom. Ruke treba prati uvek pre jela, posle napustanja WC-a i bilo kakvog posla: čišćenja po kući, rada hobi-alatom, iznošenja đubreta i sl.
Treba voditi računa i o sledećem:
- Zbog klica peškire menjati svaki dan.
- Tuširanje je bolje od kupanja. Biti dugo pod uticajem vode može koža da omeksa i gubi karakteristiku barijere protiv infekcije.
- Kod pranja i tuširanja voditi računa da se ne ošteti prirodna zaštitna kiselina kože i zato koristiti samo blage sapune sa za kožu neutralnom pH-vrednošću od 5,5.
- Za vreme menstruacije tampone i uloške češće menjati.
- Tabane, prste na nogama i svaku drugu naboranu kožu redovno proveravati na gljivice, zato što se one kod ovih pacijeneta češće javljaju.
- Nije dozvoljeno upotrebljavati Make-up, karmine i pudere.
- Za primenu losiona za kožu konsultovati lekara.”
Sasvim razumljivo je, da je pre svega važno da pacijent prihvati sva lekarska uputstva, kao i da redovno ide na lekarsku kontrolu.(www.netdoktor.de/krankheiten/Organspende)
Novac, novac, novac…
Pogledajmo preko tarabe, u dvorište naših komšija. U ”programi i projekti” ministarstva zdravlja republike Hrvatske piše:
“Prema stopi realiziranih darivatelja organa, te stopi transplantacija bubrega i jetre Hrvatska je, prema podacima za 2011 godinu, prva zemlja u svetu. Rezultat je to uspešnog organizacijskog modela za darivanje organa (čitaj: nabavke sirovina), požrtvovanosti i entuzijazma zdravstvenih djelatnika (čitaj: ostvarivanje ličnog prihoda), te svesti naših građana (čitaj: nabavljača besplatnih sirovina).”(www.zdravlje.hr)
U istom izveštaju pod ”kako postati donor” piše:
”Odluka o darivanju dijelova tijela poslije smrti iznimne je etičke vrijednosti, plemeniti čin i izraz solidarnosti i ljubavi prema bližnjem.”
– Zaista ne može da se kaže plemenitije!
Prosto je neverovatno kako je zadnjih nekoliko godina, na najširem polju nastala navala na građanstvo da daruje svoje organe. To je tako u svim državama ”civilizovanog”, onog drugog, pa i trećeg sveta. Na tom području svi su se angažovali: ministarstva, političari, zdravstva, medijske sile, kao i razne ”neprofitne”, ”dobrotvorne” i ”humanitarne” organizacije i društva.
Čudno je, čak je veoma čudno, da u današnjem vremenu, kada užasnom brzinom i sve više ima besposlenih ljudi, koji se nalaze u nemaštini i beznađu, da javnost kuca na vrata ”ljubavi prema bližnjem” za darivanje organa a ne za pomoć, koja bi gladnim ljudima besplatno podelila hranu, kako bi sve manje ljudi tražila nešto za pojesti u kantama za đubre.
Možda se uzrok nazire u izveštaju hrvatskog katoličkog lekarskog društva, sa sastanka 17.marta 2005 god. u Zagrebu, gde između ostalog piše:
…”Cijena transplantacije jetre je oko 200.000 kuna (26.600 Eura), bubrega i pankreasa 150.000 do 300.000 kuna (20.000 do 40.000 Eura). Rezultati presađivanja su odgovarajući rezultatima u svijetu.’‘(www.hdm.hr}
Pogledajmo mali odlomak iz izveštaja CIPFG (Koalicija za istragu progona Falun Gong praktikanata u Kini) koju su vodili Dejvid Matas i Dejvid Kilgor pod naslovom ”Krvava žetva – dopunjen izveštaj o navodima o žetvi organa Falun Gong praktikanata u Kini”, 31 jan.2007 god.
Na ”tržistu organa”, organi iz Kine su najeftiniji. Transplantacioni turizam u Kini izneo je u aprilu 2006 god. svoju tabelu cena za transplantaciju organa u Kini:
Bubreg 62.000 US$
Jetra 98.000 – 130.000 US$
Jetra – Bubreg 160.000 – 180.000 US$
Bubreg – gušterača 150.000 US$
Pluća 150.000 – 170.000 US$
Srce 130.000 – 160.000 US$
Rožnjača 30.000 US$
Originalni izveštaj je na : http://organharvestinvestigation.net a prevod na srpskom od 50-ak stranica može se naći pod naslovom: ”Krvava žetva,dopunjeni izveštaj”.
Pogledajmo šta nam piše novinarka Ivona Živković, u ”Transplantacija organa – najprofitabilniji medicinski biznis”:
”Nekada se smatralo krajnje nemoralnom krađom, sa mrtvog vojnika skinuti prsten, čizmu ili mu uzeti novac. Danas to deluje smešno, jer se sa mrtvih ali i još uvek živih ljudi masovno uzimaju organi i pojedina tkiva. Danas je biznis sa transplantacijom organa postao kao trgovina sa sekundarnim sirovinama. Ljudski leševi su postali izvor fantastične zarade gde najveći profit imaju farmakobiznis i njihove ”velike ugledne” bolnice.”
Cena jedne transplantacije srca može da košta i milion dolara. Najviše novca u ovom poslu uzimaju trgovci organima i farmaceutske kompanije, koje su za to razvile čitavu paletu hemikalija, koje treba da smanje vitalnost organizma kome se usađuje tuđi organ, kako bi se sprečila prirodna rekcija njihovog odbacivanja.
Ti lekovi se stručno nazivaju ”imunosupresivni lekovi”* i praktično moraju da se uzimaju u celokupnom trajanju ostatka života. Samo za razvoj ovih farmaceutika (čitaj eksperimanata), potrošeno je mnogo života, kako životinjskih tako i ljudskih a posebno dečijih, jer je poznato da deca imaju dobro razvijen timus, koji je veoma važan za ove eksperimente, jer proizvodi T-ćelije. Ne zaboravimo, a i logično je, da ne možete da razvijete ni jedan bojni otrov ili farmaceutski proizvod za decu ili ljude, a da ga niste na iste isprobali. Upravo iz tih razloga mnoga deca nestaju ili se razboljevaju od kojekakvih, stručno nazvanih ”retkih bolesti”…
*(Imunosupresija je potiskivanje i oslabljivanje normalne imunoloske reakcije organizma, kao posledica dejstva različitih supstanci unetih iz spoljne sredine ili stvorenih u organizmu. Namerno vršena imunosupresija – slabljenje prirodnog odbranbenog sistema odnosno, slabljenje imunog sistema, obavlja se po pravilu pri sprečavanju našeg tela – našeg organizma, da ne odbaci transplantirani organ.)
Poznato je da se organi uzimaju sa živih i sa mrtvih donatora, pa se za ovaj biznis godinama postavljalo pitanje etičnosti.
Međutim, tamo gde kapital oseti velike pare i mogućnost fantastične zarade uz relativno malo ulaganja, sa medijskim obmanama i sitnim korupcijama lekara i državnika, taj biznis je teško zaustaviti, Za bogate ljude, život običnih ljudi, to je kao životi životinja. Možete ih držati u stanu, koristiti ih za lov, za rad ili ih dati šinterima. Tako su i mnogi ljudi postali biološki otpad, koji je uhvaćen od strane ”šintera” zaduženih za lov na ljudske organe.
O tome koliko su zastrašujuće razmere ovog lova, verovatno nikada niste ni razmišljali. Možda niste ni čuli o ekipi, odnosno o krađi ljudskih organa na Kosovu.
Veoma brzo je i biznis sa transplantacijom organa poslednjih godina počeo da se razvija širom sveta.
Tržište organa…
Samo u USA je od 2005 do 2012 svake godine izvršeno oko 2800 transplantacija. Godišnje se računa, da je ovaj biznis težak oko 5,4 milijardi US dolara. Sada ukupno 117.000 ljudi samo u USA čeka na neku transplantaciju.
U svim državama bez izuzetka, vladajuća klasa, koja nadgleda globalne i mnoge nacionalne medije i postavlja svoje ljude u upravne odbore, za direktore i savetnike, vodi računa da ova morbidna propaganda sa ogromnim brojem promotera – novinara, lekara i političara, bude stalno prisutna tema informativnih programa.
I kod nas, izvršna vlast pod pritiskom farmaceutskog biznisa upravo grozničavo nastoji da zakonima i drugim stimulacijama u zdravstvu uvede ovaj biznis u naše bolnice.
Ono što je najprljavije u ovom biznisu, a što ni jedna bolnica ne želi da prizna je, da su mnogi organi ili tkiva za ovu profitabilnu bolničku uslugu, ubačeni čistim kriminalnim švercerskim kanalima i pokupljeni od sirotinje i zatvorenika u Aziji, Africi i istočnoj Evropi.
Kompanija RTI Biologics, humane ostatke pretvara u razne medicinske implantante, koje se danas širom sveta na mnogim klinikama sasvim rutinski ugrađuju: zubi, delovi ligamenata, rskavica rožnjaca, kosa … U većini zemalja nezakonito je kupovati i prodavati humana tkiva, pa čak ni ljudsku kosu. Ipak, dozvoljeno je platiti za uslugu koja pokriva troškove traženja, skladištenja i procesiranja humanog tkiva za ove rutinske implantacije.
RTI Biologics je tako prošle godine imala 11,6 miliona dolara bruto profita, na ukupnu zaradu od 169 miliona. Ova usluga u prikupljanju i dilovanju ljudskih organa stvorila je nove trgovačke mešetare tzv. Brokere organa. Dakle, po zakonu ne možete sami prodati svoj bubreg bolnici, ali ga možete krišom ponuditi brokeru organa (treba ga samo naći ili da on vas nađe) i broker organa će sve dalje organizovati. Bolnica će taj bubreg od njega kupiti i transplantirati ga i sve troškove naplatiti nekome ko ima para ili kome je novac sakupljen preko neke ”humanitarne” akcije ili ustanove.
Kompanija RTI Biologics zvanično tvrdi, da se prema ”donatorima” organa i tkiva ophode sa svim dužnim poštovanjem i da se delovi tela i tkiva koriste samo kako bi se nekom pacijentu ”pomoglo”. Reč ”pomoć”, ”plemenita darovanja”, ”uzvišeno razumevanje”, ”ljubav prema bližnjem” i slično, uvek je prisutna u medijima i tako-zvanim ”humanitarnim” akcijama prikupljanja novca, dok se zarada brokera i bolnica koje obavljaju transplantaciju ne pominje. Sama cena transplantacije po stavkama se ne objavljuje. Jednostavno, sve je tu jako skupo. Za razliku od mesara, hirurg seće za mnogo vece pare.
Samo jedno mrtvo telo može da donese zaradu od 80.000 do 200.000 dolara, raznim neprofitnim ili profitnim učesnicima u ovom poslu nabavke i prodaje organa i tkiva.
Najorganizovanija svetska mreža brokera i dilera organa nalazi se danas u Izraelu tvrdi Nancy Sheper Hughes, profesor antropologije na Berkley univerzitetu u Kaliforniji. Još od 1996 godine, ona se aktivno uključila u praćenje krijumčarenja ljudskih organa za potrebe transplantacija.
Pored brokera i dilera u mreži su mnogi lekari kao i neprofitne – ”humanitarne”organizacije koje čitavu delatnost objedinjuju. U sistem su uključeni kao logistika i brojni korumpirani novinari, lekari i ministri, sa ciljem da promovišu doniranje i transplantaciju organa.
Po izveštaju dr. Sheper Hughes, ova izraelska mreža najviše prikuplja organe u Brazilu, Argentini, Kuvajtu, Moldaviji, Izraelu, Turskoj, Indiji, Južnoj Africi, Kosovu, Kini i USA odnosno tamo, gde cveta siromaštvo i korupcija.
Da bolnice mnogo više cene novac od ljudskih života, potvrđuju i neke afere o kojima su mediji obavestili javnost. Tako je najveća južnoafrička bolnica ”St. Augustus” u Durbanu priznala, da je primila 342.000 funti od jedne švercerske grupe, koja je pokrala bubrege od petoro dece. Ova bolnica je jedna u lancu bolnica Netcare, koje posluju u Britaniji. Pomenuta grupa je učestvovala u organizovanom vrbovanju sirotih Brazilijanaca i Rumuna, koji su bili spremni da im prodaju svoje bubrege za od 3.000 do 6.000 US dolara a koji su potom transplantirani bogatim Izraelcima u pomenutoj bolnici u Durbanu. Kolika je cena u ovom brokerskom poslu sa organima fleksibilna vidi se iz odnosa, da je ista grupa brokera iz Izraela otkupljivala bubrege po ceni od 20.000 dolara, dok su rumunski i brazilijski mnogo jeftiniji.(www.ivonazivkovic.net)
Pogledajmo nekim činjenicama u oči
- U Kolumbiji se skoro svakodnevno kidnapuju mladi ljudi. U oktobru 1996 god. spašena su dva kidnapovana mladića iz jedne bolnice i to u trenutku kada su ”pripremani” za oduzimanje organa (NDR 02.10.1996).
- U jednoj poznatoj kliniki u Češkoj 1999 god. u toku vađenja organa, pacijent se probudio i počeo da diše. Afera oko toga se povećala, jer je istraga u međuvremenu utvrdila, da je klinika dobijala novac, ”da bi ubrzanije donosila odluke o vađenju organa.” (Suddeutsche Zeitung, 15.06.1999)
- U Holandiji spašena su dva pacijenta sa liste za vađenje organa. Jednog je spasila roditeljska intervencija, a drugog medicinska sestra. Posle lečenja od nekoliko nedelja, otpušteni su iz bolnice kao zdravi ljudi. (idea – spektrum Nr. 12 / 2007)
- U Austriji je Nemac, koji se unesrečio na skijanju posle “utvrđene“ moždane smrti, odmah stavljen u odelenje za eksplantaciju. Spašen je u poslednjem trenutku (idea – spektrum Nr. 12 / 2007)
Broj ovakvih ”grešaka” je zastrašujuće velik!
Nastavak u trećem delu…
Pročitajte više u trećem delu teksta (kliknite na link):
ISTINA O DONIRANJU ORGANA – 3.DEO
Ako još niste pročitajte prvi deo teksta (kliknite na link)
ISTINA O DONIRANJU ORGANA – 1.DEO
Tekst napisao: Jedan istraživač istine
RAZOTKRIVANJE
Samo tri stvari se ne mogu dugo skrivati … Sunce, Mesec i ISTINA!
Podržite rad našeg portala. To možete učiniti OVDE: PayPal-Me
Budite sa nama jer smo mi tu zbog vas.
Ako ste u mogućnosti i ako vam se dopadaju naši sadržaji podržite naš rad: PayPalPratite našu Facebook stranicu sa mnogo više sadržaja OVDE: Global Media
Dešavanja u relanom vremenu širom sveta možete ispratiti na našem Twitter kanalu OVDE: Global Media Plus
Global Media Planet INFO ENGLISH
*NAPOMENA: Sve sadržaje sa sajta možete pratiti na bilo kom jeziku koji odaberete klikom na zastavicu ili iz padajuće liste (na vrhu desno) – SVI JEZICI PODRŽANI
Hvala što nas pratite!
Možete podelite ovaj kao i druge članke i sadržaje sa drugima na bilo koju od postojećih svetskih mreža, putem SMS-a, mail-a, svega što trenutno postoji u informacionim i telekomunkacionim tehnologijama na samo jedan klik iz postojećeg menija ispod svakog objavljenog teksta:
Podelite ovaj članak sa drugima!
©
Facebook Comments