Otkad je detinjstvo mentalni poremećaj?
Mnogi današnji “stručnjaci” vrlo rado daju dijagnoze našoj deci, od psihologa iz obdaništa, defektologa, pedagoga i ostalih “oga”. Ako se neko dete ne uklapa u njihove izmišljene okvire to odmah znači da sa detetom nešto nije u redu.
Ako si razigran – imaš poremećaj!
Ako nisi razigran – imaš poremećaj!
Ako ti ne ide u školi – imaš poremećaj!
Ako previše učiš – imaš poremećaj!
Ako voliš da maštaš – imaš poremećaj!
Ako previše pričaš – Imaš poremećaj!
Ako si ćutljiv – Imaš poremećaj!
I tako u nedogled…
U današnjem društvu sve je više dece sa famoznim ADHD poremećajem za koji je i sam “otac ADHD-a” Leon Eisenberg, pre smrti rekao:
“Sigurno ste u okolini uočili dete koje je nemirno, teško se koncentriše na zadatke i stalno traži nove izvore zanimanja.
Opis vam zvuči poznato, zar ne?
Ako takvo dete odvedete lekaru, on će mu dijagnostikovati poremećaj pažnje s hiperaktivnošću (ADHD) i propisati lek, iako ono možda nije bolesno.
Lekarima je mnogo lakše propisati lek nego se pozabaviti s detetom i njegovim okruženjem.”
Dijagnoze šakom i kapom
Dijagnoze se danas dele šakom i kapom a deci se trpaju lekovi koji ih nakon nekog vremena konzumiranja tek čine poremećenima i oštećenima do kraja života. Roditelji veruju lekarima više nego Bogu jer ipak to su lekari. Lud je ko im ne veruje. No ipak, kada biste samo malo preispitali sebe i razmislili da li bi i dalje mislili tako? Da vaša deca nisu normalna i da sa njima nešto nije u redu samo zato jer vole nešto što druga deca ne vole, jer ih zanima nešto što drugu decu ne zanima, jer im je matematika glupa a zanima ih istorija ili hemija? Ne znaju dobro crtati? – Pa nismo svi umetnici! Ili jesmo?
Zar ste zaboravili da ste i vi nekada bili deca i da ste živeli u svom svetu, da ste skakali okolo, penjali se po drveću iako su vaši roditelji vikali na vas “pašćeš, opasno je, pazi ovo, pazi ono…”. Ako vas je nešto interesovalo u školi pratili ste to, ako nije niste pa opet ste danas svi živi i zdravi (više – manje, obzirom na današnje stanje stvari na ovoj planeti, no o tome u nekom drugom tekstu). Nismo svi matematičari, prirodnjaci, hemičari ni naučnici tako da je sasvim normalno da nas sve ne interesuju iste stvari i da na razne stvari reagujemo drugačije. To je sasvim normalan deo detinjstva i odrastanja i ako vaše dete nešto ne voli to je u redu a ako se za nešto jako zanima to je isto u redu.
Ni vi ne volite baš sve niti vas interesuju iste stvari koje interesuju vašeg suseda, rođaka, drugara… Ko je onda poremećen? Vi koji ne volite ono šta voli vaš sused ili vaš sused koji voli ono što vi ne volite?
Ipak, današnje društvo (tačnije profiteri) stvorilo je svoje kalupe i ponaša se kao da su deca predmeti ili mašine koje se prave u tvornicama i postrojenjima. Te mašine treba da su programirane tačno tako i tako, da se ponašaju tačno tako i tako, da govore tačno to i to, da ih interesuje tačno to i to. Ukoliko to ne rade slede: dijagnoze, famozni farmaceuski lekovi, višegodišnje lečenje i “pečat na čelo” u stilu “nisi kompatibilan, ne uklapaš se”. Šta mislite kako takav “pečat” deluje na dete tokom odrastanja? Kako to deluje na njegovo samopouzdanje, psihu, ponašanje…
Jeste li time zapravo “ubili” ono što se krije u vašem detetu?
VIDEO: Detinjstvo nije mentalni poremećaj
Svako dete je posebno i svako dete ima u sebi nešto što treba da pokaže svetu! Čuvajte svoju decu i budite zahvalni što su baš vas izabrali za roditelje.
Ne kočite ih!
Pustite decu da budu deca!
Neka uživaju u detinjstvu.
Iz njihove perspektive svet nije isti kao iz vaše! I ne mora da bude…
Autor: Alice
Global Media Planet INFO
Podržite rad našeg portala. To možete učiniti OVDE: PayPal-Me
Budite sa nama jer smo mi tu zbog vas.
Hvala!
Podeli ovaj članak sa drugima
Facebook Comments