Priča o Borku … Priča o Borku Ranđeloviću … Heroju koji stisnutih zuba gladuje … Ispričao: Marjan Manić

Priča o Borku …

U 6:10 stigne mi SMS od mog prijatelja Borka sa nepoznatog broja jer nema kredita na svom:
-Brate moj, znam da si i ti u problemima ali molim te ako možeš kupi mi 1 hleb i jogurt i donesi mi, već drugi dan nemam ni za hleb niti jedem. Borko

Pozovem ga ja odmah. Poslao mi poruku od komšije.

Priča o Borku:

-Borko je 1973 godište rođen u Beogradu a roditelji su mu se iz pirotskog kraja doselili u Beograd 60-tih. Otac mu je radio u IMR-Rakovica kao majstor a majka u Studentskom domu na Karaburmi u menzi. Imaju jednosoban stan na Karaburmi koji je njegova majka otplaćivala 20 godina.

Borko je završio vojnu gimnaziju 1992 i bio raspoređen prvo u Nišu u vojnoj policiji a zatim u Leskovcu. Otac mu je umro kada je imao 11 godina od moždanog udara na radnom mestu. Podigla ga je majka. Retko pošten i dobar čovek. I dan danas.

Te 1993 i 1994 dobija nekoliko prekomandi, od Hrvatske do Trebinja. U Sarajevu je prvi put ranjen 1995 u desnu nogu iz snajpera. Provodi po ratištima ceo period. Njegova majka o njemu ništa nije znala skoro godinu dana.

Kada je sve to prošlo, kao “nagradu” dobije prekomandu u Beograd da bude bliže majci i VMA zbog kontrole noge. Raspoređen u kasarni na Topčideru. Tu se malo sredio i primirio i oženio.

1997 dobija blizance Marka i Milicu. Sreći nema kraja. Suprugu zapošljava u Generalštab na konkurs za civilno lice-kafe kuvarica. Sve ide ka boljem. Stara majka presrećna.

U januaru 1998 dobija prekomandu u Đakovicu na Kosovu i Metohiji a zatim u martu u Prizren. O tom periodu nikad ne govori. U Srbici prilikom čišćenja terena i akcije u julu 1998 bude ranjen sa dva metka. Jedan mu pogodi staru ranu u desnoj nozi a drugi desnu stranu grudnog koša.
I to on junački podnese u VMC u Nisu. Izađe sa klinike u decembru 1998.Samo 7 dana je bio na poštedi kući i proslavio Novu Godinu sa porodicom i baš na Božić 1999 po njega dolazi patrola i uručuje mu naređenje da odmah dođe u Generalštab da mu se odredi novi ratni raspored.
On pođe sa patrolom. Ne odu u generalštab već ga odvezu u kasarnu 7. juli na Voždovcu. Tamo po njegovoj priči, mlada vojska sa svih strana i rezervisti.
Tu dobije naredbu da narednih nekoliko dana mora da radi sa vojskom. Radio je normalno od 7-15 i išao kući. Nikad se nije požalio na bolove ili da ne može ili neće. Osećao je konstantno bolove u desnoj nozi.

Početkom februara dobija naređenje da sa svojom četom ide na gađanje i vežbe u predelu Pasuljanskih livada. Punih 7 autobusa mlade vojske i on sa njima krenu pred zoru. I na putnom nalogu je pisalo da idu na vežbu na Pasuljanskim livadama.
Na pola puta, stiže ih vojno vozilo, presreće i predaje im novu naredbu. Pravac Kosovo i Metohija.
Mlada vojska, jedni pevaju, drugi placu, treći zanemeli od straha, četvrti i ne znaju gde idu. On se trudi da im podigne moral.
U Gnjilane stižu oko 10 ujutru, direktno bivaju raspoređeni na položaje, straža, prijavnice. Nije bilo nekih teških okršaja, bilo je tu i tamo puškaranja. I mlada vojska se malo oslobodila, shvatili su gde su.

Sredinom marta 1999 kreću sve češće borbe u okolini Gnjilana. Svakodnevne.

Počinje bombardovanje. General Lazarević izdaje naredbu da se prave makete tenkova i vozila od dasaka i da se improvizuje. Avioni gađaju upravo te makete. Šteta je samo bila što nismo imali PVO koji bi mogao da dejstvuje kad se avion otkrije, naše rakete su bile malog dometa. Puca se odozgo, puca se odozdo, sa svih strana. Naša vojska se hrabro bori i ne posustaje.

Tog 28. marta 1999 prilikom bombardovanja, Borka pogađa geler u glavu a pored njega ginu njegova 3 mlada vojnika. Prebace ga na VMC Niš a zatim na VMA u Beograd. Jedva preživi, 22 dana bio u komi.

Završi se rat, Borko nesposoban za službu, vodi borbu za invalidsku penziju. Jedva mu odobre. Penzija minimalna, 16.000 din. Nekako on počinje da se oporavlja od gelera, počinje da hoda, terapije, lečenja, počinje da sam da funkcioniše koliko može.

Te 2002 druge umire mu majka. Od te penzije i ženine plate nekako su živeli. Do 2007. Tada mu ustanove na desnoj nozi neki oblik karcinoma i veoma brzo mu odseku desnu nogu do kuka. Ostaje 100% invalid. I dalje prima 16.000 dinara zbog “malog radnog staža”.

U kući katastrofa, deca još mala, primanja mala, on nesposoban da pomogne, borba, tuga.

Onda 2010 njegova žena odluči da je bolje da ona i deca odu od njega i nastave da žive kod majora Krtolice (pobegao iz onih krajeva koje je Borko oslobađao 90-tih) i sa kojim je bila u vezi. Ostavi ga i odvede i decu. Borko odmah hteo da se ubije ali smo ga odvratili. Nakon par meseci njegova žena sudskim putem zatraži od njega da plaća alimentaciju za decu. Sud odredi 30% od penzije da idu decu. Nije se bunio za to.

Nikad nije prosio po ulici. Nas nekoliko su mu svakodnevno donosili sve što smo mogli. Usred noći kad zatreba.

Sad su deca već velika, oboje studiraju. Obilaze ga ponekad. Nije im uskratio onih 30% ni sad kad su punoletni. Kaže: Tata toliko može ovakav…

Borko sam živi, ranjavan 4 puta, bez noge u kolicima. Ponosan i hrabar i plemenit.

Ispričah vam ovu priču jutros, čisto da vam kažem da u Srbiji žive i oni čiji su problemi veći od naših.
Žive.. 

Marjan Manic

 

Nastavak potresne ispovesti: 

Ratni vojni invalid Borko Ranđelović (44): Marjane, možda nisi trebao javno da napišeš moju situaciju, mene je sramota … Šta će ljudi da misle o meni?

 

https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=261495470990993&id=100013916269170

 

Pre 21 čas …

https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=261769517630255&id=100013916269170

 … šta da kažemo … eto, dva heroja … Borko i Marjan … upamtite ove ljude … i potrudite se da budete BAŠ takvi. Jedino tako možemo opstati, nikako drugačije …

Ovu potresnu priču preneli su i drugi mediji: 

DA LI JE OVAJ HEROJ ZASLUŽIO DA GLADUJE: Ratovao za Srbiju, postao težak invalid, izgubio porodicu, a sada nema ni za hleb – KURIR

STARLETE ŽIVE U LUKSUZU A HEROJ GLADUJE! Ratovao za Srbiju, postao težak invalid, izgubio porodicu, a sada nema ni za hleB – Srbija Javlja.rs

KRVARIO ZA SRBIJU NA SVIM FRONTOVIMA, SADA NEMA NI ZA HLEB

АКТУЕЛНО Марјан Манић: Прича о Борку Ранђеловићу… Хероју који стиснутих зуба гладује… СРБски ФБРепортер

SRBIJO ČITAJ I PLAČI!DA LI JE OVAJ HEROJ ZASLUŽIO DA GLADUJE: Ratovao za državu od Hrvatske do Kosova, postao težak invalid, izgubio i zdravlje i porodicu, a sada nema ni za hleb – Vijesti-Hronika Moj Kutak.ovh

Forum Krstarica: Status Marjana Manića prenosimo u  celosti

….

 

Došli su da pomognu Srbima, i – ostali su gde je trebalo.

Irska Deseta divizija, sastavljena od oko 8.000 dobrovoljaca, kod sela Kosturino je pokušala nemoguće. Da zaustavi celu jednu bugarsku armiju od 99.497 ljudi.

U slavu Iraca koji su se borili da bi Srbija opstala, tamo negde kod Dojrana i dan danas stoji Keltski krst. Na njemu piše “U znak sećanja na one iz Desete Irske divizije koji su pali na Galipolju, a dali živote u odbrani Srbije, a i u slavu svih Iraca koji su dali svoje živote u Velikom ratu”.

Ova priča je poput tog krsta. Znak sećanja na te hrabre Irce.

HRABRI IRCI: KADA JE 8.000 IRACA KRENULO NA 100.000 BUGARA DA BI POMOGLI SRBIMA!

 

Samo tri stvari se ne mogu dugo skrivati … Sunce, Mesec i ISTINA!

 

Global Media Planet INFO

Podržite rad našeg portala. To možete učiniti OVDE 

Budite sa nama jer smo mi tu zbog vas. 

Vaš Global Media Planet INFO tim

Hvala! 

DMCA.com Protection Status

Podelite ovu priču sa drugima!

Facebook Comments

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*