Šibica koja pali Planetu – Turska sada i otvoreno ulazi u rat sa Sirijom

Turska će preuzeti stvar Idliba u svoje ruke, a vojna operacija na severozapadu Sirije jednostavno je „pitanje vremena“, izjavio je 19. februara predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan. Erdogan je rekao da Turska nije zadovoljna razgovorima o tom pitanju s Rusijom, i neće prepustiti region „Assadovom režimu i njegovim pristalicama“. Podsetio je da je ostalo samo nekoliko dana do kraja februara, roka koji je Ankara dala sirijskim snagama da zaustave operacije protiv oružanih grupa u Idlibu. Ako se Sirijci ne povuku, Turska je obećala da će napasti i ukloniti sirijsku vojsku sa područja koja su do sada očišćena od militanata. Erdoganovo “poslednje upozorenje” stiglo je dok su turski mediji emitovali vesti u kojima se vidi kako se kolone turskih trupa i vozila kreću ka granici sa Sirijom. Međutim,

U okviru sporazuma iz Astane, Turska je uspostavila 12 posmatračkih mesta. Kako je sirijska vojska napredovala u Idlibu, Ankara je stvorila mnoštvo dodatnih vojnih položaja u neuspešnom pokušaju da zaustavi kolaps odbrane militanata. Ovi napori su povećali ukupan broj turskih vojnih postrojenja u regionu i do 27.

Sudeći prema različitim snimcima, na svakom mestu nalazi se između desetak i dvadesetak vojnika, kao i po 4 do 6 vojnih vozila koja se nalaze u oblastima koje trenutno kontroliše sirijska vlada. Nedavno otvoreni novi položaji mnogo su jači i mogu se opisati kao pravi vojni položaji sa brojnom bojnom opremom, tenkovima, haubicama, minobacačima i utvrđenim strukturama.

Procenjeni ukupni broj vojne opreme koju su turske oružane snage rasporedile u Idlibu iznosi 3.000. Od 2. februara, Turska je rasporedila 2.315 kamiona i vojnih vozila, kao i 7.000 vojnika. U međuvremenu, Turska je smestila oko 30.000 vojnika duž sirijske granice u slučaju eskalacije sukoba.

Oprema i oružje koje se dostavlja uključuju oklopne kamione, MRAP-ove, oklopne transportere, tenkove, ATGM-e, razna artiljerijska oruđa i raketne bacače. Vojske su pojačane značajnim brojem specijalnih snaga.

Prema izvorima opozicije, u Idlibu ima preko 100.000 članova raznih grupa, pretežno Hay’at Tahrir al-Sham. Te grupe već aktivno učestvuju u borbi protiv Sirijske arapske vojske. Međutim, pravi mobilizacijski potencijal koji su ove frakcije pokazale tokom nedavnih bitaka ne prelazi 10.000 – 20.000.

Poređenja radi, tokom operacije Eufrat štit, u kojoj se Turska snažno borila, Erdogan je rasporedio oko 8.000 vojnika, pored oko 11.000 sirijskih tzv. “opozicionih” boraca, protiv 7.000 militanata ISIS-a. Ova operacija postala je naširoko poznata po velikim žrtvama turskih vojnika kao i njihovih proxy boraca, kao i uništenju velikog broja vojne opreme Turske, uključujući borbene tenkove Leopard 2A4, sve to izgubljeno tokom bitke za al-Bab.

Drugi primer je operacija Maslinova grana koja je uključivala oko 6.000 turskih vojnika kao i 20.000 boraca koje podržava turska vojska, protiv oko 20.000 boraca sirijskih demokratskih snaga i savezničkih vojnika. Međutim, kurdske oružane grupe nisu angažovale snage pod vođstvom Turske u intenzivnim otvorenim ili urbanim borbama i odlučile su se da se povuku iz regiona nakon višenedeljnih artiljerijskih i vazdušnih bombardovanja. Od tada, Ankara pokušava uspostaviti kontrolu nad tim područjem i zaustaviti stalne napade na njihove snage iz preostalih ćelija YPG-a.

Konačno, u operaciji Mirno proleće, koja je započela krajem 2019. godine, navodno je učestvovalo 15.000 turskih vojnika i 14.000 pripadnika proxy grupa. Takođe sve je prošlo bez značajnog otvorenog otpora kurdskih grupa i ofanziva je zamrznuta od strane sirijske vojske i ruske vojne policije koja je raspoređena u tom području.

Takođe bi bilo korisno napomenuti da su i ISIS i kurdske formacije na koje je ciljala Turska bile brojnije od broja operacija, patile od nedostatka modernog naoružanja, teške vojne opreme i artiljerije i nisu imale sredstva i opremu za borbu protiv turskih vazduhoplovnih snaga. U velikim gradskim sredinama nisu ni bile intenzivne borbe. Uprkos tome, gore pomenute operacije postale su pravi izazov za Tursku i grupe i grupacije koje Turska otvoreno podržava.

Stoga je malo verovatno da će turske snage koje su trenutno raspoređene u Idlibu i severozapadu Sirije biti dovoljne da pretvore Erdoganove pretnje i obećanja u realnost. Dakle, Turska bi trebala požuriti i značajno povećati svoje vojne snage na tom području i to za nekoliko puta. U suprotnom bi Erdoganove pristalice trebalo da se pripreme za 1. mart, dan kada će snove o brzoj i snažnoj turskoj pobedi nad „Asadovim snagama“ razbiti realnost.

South Front 

VIDEO

Imamo malu molbu za vas