VAKCINE: Dr Cosimo Bagnulo: UTICAJ VAKCINA I ISHRANE NA RAZVOJ I FUNKCIJE IMUNOG SISTEMA
ORIGINALNI RAD skriptu u PDF formatu možete preuzeti na ovde priloženom linku – PREMIJERNO PRVI PUT OBJAVLJENO
[download id=”12466”]
PREUZMI:
Vakcine: INTERAKCIJA I UTICAJ BOLESTI PROUZROKOVANE ISHRANOM I VAKCINAMA NA RAZVOJ I FUNKCIJE IMUNOG SISTEMA
DOWNLOAD
Dr Cosimo Bagnulo: Interazione e interferenza dello sviluppo e della funzione del Sistema Immunitario sulle malattie da Alimentie Vaccini
Dr Cosimo Bagnulo
Uvod
Poslednjih dana pomažem u mnogim diskusijama, kako na medijskim kanalima, tako i na kanalima socijalnih mreža, na temu dva specifična argumenta koji se odnose na temu ishrane i vakcinacije.
Upornost sa kojom se o tome govori je pokazatelj kako se doživljavaju ove dve problematike, zato što nas stavljaju pred izbor koji se tiče našeg sopstvenog života, sa svim posledicama i odgovornosti.
Ovi argumenti predstavljaju osnovu mog 30-godišnjeg istraživanja koje je predstavljeno u mojoj prvoj knjizi ”Od Ludih Krava do Alzhajmera”, objavljenoj 25/02/2013.
Što se tiče ishrane, u ovim odnosima se suprostavljaju tvrdnje vegana naspram tvrdnji svaštojeda, a akcenat se stavlja, pored etičkih motiva, na nutritivne vrednosti izmedju ova dva izbora, zapostavljajuci jedan veoma važan elemenat koji se odnosi na odgovor imunog sistema na unošenje hrane u organizam.
U odnosu na gore navedeno, na str.7 predstavljene su definicije koje podržavaju moju tvrdnju iznesenu u knjizi.
U ovom delu , moja velika želja je da što veći deo javnosti razume razvoj i funkciju našeg imunog sistema, zato što mislim da je jako važno poznavati ga da bismo doneli svesne odluke kako za naše blagostanje tako i za blagostanje naših bližnjih.
Termin kanibalizam podrazumeva ishranu koja je, kompletno ili u delovima, istom vrstom kojoj pripada onaj koji se hrani.
Termin filogenetski kanibalizam podrazumeva ishranu delovima tela druge vrste ali po strukturalnoj koncepciji veoma bliska vrsti koja je koristi za ishranu.
Filogenetika je evolutivan proces živih organizama (biljnih i životinjskih) od njihovog pojavljivanja do danas.
Ontogenetika (faze razvoja embriona) prolazi ponovo kroz filogenetiku.
Tipična rečenica evolucionista, pristalica darvinizma pokazuje kako je u embrionalnom razvoju sintetički sadržana sva istorija života na našoj planeti, po preciznom redu progresije od najjednostavnijih preko najsloženijih do stadijuma ljudskog života. Ukazuje da su u ovom razvoju koreni zajednički, stablo i grane zajednički i sve to vodi veoma bliskim fizičkim i strukturalnim sličnostima izmedju bića koja su blizu jedni drugima na evolucionoj lestvici.
RAZVOJ IMUNOG SISTEMA
Sve počinje od matičnih ćelija zvanih limfoblasti, koji su prisutni u koštanoj srži. Od limfoblasta nastaju limfociti koji na direktan nacin (T limfociti ) ili posredstvom preko transformacije u plazma ćelije i proizvodnje antitela (B limfociti), garantuju našu jedinstvenost, napadajući i uništavajući sve što je strano.
Važno je znati da limfociti nemaju diskriminatornu inteligenciju (tj. sposobnost odabiranja) i da su pojedinačno programirani za prepoznavanje jedne jedine supstance koju uništavaju ili inaktiviraju kad dodju u direktan kontakt s njom.
Ovo se dešava da bi se u početnoj fazi razvoja sistema (od rođenja do adolescencije, do godina u kojima dolazi do fiziološke atrofije timusa koji je svemu tome omogućio pripremu), aplicirao program apoptoze na sve limfocite koji bi mogli doći u kontakt i koji bi mogli biti preosetljivi na sadržaj sopstvenog organizma.
Apoptoza je u stvari programirano samouništavanje nekih ćelija, sa ciljem čuvanja tkiva fizičkog tela, bez čega bi život bio nemoguć.
Susret limfocita sa sopstvenom unutrašnjom materijom, na koju bi bio osetljiv, imao bi za posledicu samouništenje koje bi se raširilo na čitav organizam dovodeći ga do nestanka.
Program apoptoze naprotiv, dozvoljava eliminaciju svih onih ćelija sistema koje su u stanju prepoznati unutrašnje supstance od kojih smo građeni, zbog čega biva sačuvan integritet našeg tela.
Limfociti koji nisu imali kontakt sa odgovarajućim unutrašnjim antigenom, preživljavaju i oni su ti koji predstavljaju naš imuni sistem, zato što su programirani da prepoznaju strane materije, unište ih čuvajući doživotnu memoriju.
Čuvanje doživotne antigen memorije uvodi nas u razmišljanje da svaki kontakt sa spoljašnjim antigenom, koji je tijelo imalo u toku životnog veka, može ostaviti trag u genetskom nasleđu jedinki raznih vrsta, sa mogućnošću prenošenja informacije potomcima. Što znači da novorodjenčad poseduju već potrebne informacije imuniteta neophodne za suprotstavljanje teškim bolestima iz prošlosti, preživljene od strane predaka. Dokaz za to su neke bolesti o kojima se najviše izučavalo, kao što je tuberkuloza, boginje, veliki kašalj, polio. U poslednja dva veka bili su u progresivnom padu što je do danas dovelo do stanja istrebljenja tih bolesti.
Sve to rasvetljava šta je prava funkcija timusa i koštane srži, a to je da je to jedna banka podataka svih antigena s kojima su se sreli od postanka života do naših dana. Posebno timus, koji atrofira onda kada je kompletna njegova banka podataka antigena prenesena na T limfocite zajedno sa programom zaštitne apoptoze za autoantigene.
Procenat limfocita koji se unište zbog apoptoze je veoma visok, neke publikovane studije govore da je taj procenat izmedju 70% i 90%.
Između preživelih limfocita se nalaze kako oni koji su reprogramirani tako i oni koji čuvaju memoriju pobeđenih bolesti od strane naših predaka.
Lokalizovani su na svim tačkama sa spoljašnjim kontaktom (koža, oči, usna šupljina, genitalije i ananlni otvor i posebno digestivni trakt) i pokretni su zato što prelaze iz (sa svojom memorijskom antigen opremom) krvnih i limfnih sudova, kao što je evidentno kod pretrage, gde je prisustvo limfocita od 25-40%.
Uzimajući krv jednom novorođenčetu, može se evidentirati, preko proteinske elektroforeze, da je jedna gamma frakcija (ona u koju odlaze antitela) dobro zastupljena i dokazuje činjenicu da se beba rađa sa već nasleđenim antitelima, pravi dar naših prethodnika, spreman za upotrebu.
ISHRANA
Ishrana je najvažniji momenat u fizičkom životu zato što, pored toga što opskrbljuje energijom i potrebnim materijalom za održavanje tela, određuje jedan intiman kontakt sa mnogobrojnim supstancama došlim iz spoljašnjeg sveta koje su podvrgnute kompletnoj analizi od strane limfocita da bi se prepoznale one materije koje su strane i eventualno otrovne i na taj nacin sačuvala memorija na njih.
Pored svega toga, izgleda da su se, poslednjih decenija, javile serije patoloških obolenja na bazi autoagresije (autoimunih bolesti) koje su u porastu na planeti i ostavljaju naučnike u nedoumici, jer je nashvatljivo da jedan fenomen toliko široko rasprostranjen može imati korene u genetičkom poremećaju limfocita (što su jako retki slučajevi), kao što je mnogo puta razmatrano ali nikad dokazano!
Ako nije zbog genetike, onda je zbog ambijenta!
Kako ambijent moze uticati na pojavu autoimunih bolesti?
Jedina mogućnost je ta da izvan našeg tela postoje supstance identične materijama našeg tela, koje, u slučaju unošenja u naš organizam mogu poništiti početni program apoptoze koji je čuvao strukturalni integritet našeg organizma. E, to se dešava kod direktnog kanibalizma i filogenetskog kanibalizma.
U prvom slučaju, direktni kanibalizam je očigledna visoka strukturalna podudarnost između dva bića iste vrste, gdje je jedno hrana drugom.
Istorijski slučajevi koji potvrđuju ovu tvrdnju predstavljeni su plemenom Kuru sa Nove Gvineje, gdje je bolest bila posledica jednog ritualnog obreda sahrane, gdje su potomci umrlog imali obavezu da pojedu mozak umrlog; drugi slučaj je viđen kod bolesti ludih krava (sa varijantom prionske bolesti “skrejpi” kod ovaca), gdje se životinjama kao hrana davala samlevena, isušena i pretvorena u prah hrana ostataka od životinja iste njihove vrste. Bez obzira na veliku medijsku buku u 80-im i ubijanja hiljada grla stoke, brašno životinjskog porekla je još uvek dozvoljeno u određenoj koncentraciji kao ishrana za životinje, samo da ne budu distribuirane onim vrstama koje ulaze u sastav tog brašna.
U drugom slučaju, filogenetski kanibalizam, dovodi u pitanje kompletan uzgoj stoke na planeti, posebno preživara i svaštojeda (svinje) koji predstavljaju većinu. To je zato što dati ljudima kao hranu delove životinja koje su filogenetski bliske, kao što su sisari, izlaže riziku unošenja istih materija koje sačinjavaju naše telo koje prepoznate kao strana tela od strane limfocita rasprostranjenih na nivou unutrašnjih slojeva crevnog epitela, mogu poništiti već stečeni početni program zaštite apoptoze i time prouzrokovati autoagresiju sa teškim strukturalnim oštećenjima poznate kao Autoimune bolesti.
O ovim patologijama govorim opširnije u knjizi i to posebno o bolestima kao što je multipla skleroza, Alchajmer, reumatske bolesti sa pozitivnim reumatskim faktorom.
Najevidentnija razlika izmedju direktnog kanibalizma i filogenetskog kanibalizma je period razvoja bolesti izmedju okidača te bolesti i pojavljivanja same patologije.
Odmah i rušilački bolest se odvija kod direktnog kanibalizma, dok se kod filogenetskog kanibalizma odlikuje dugom i progresivnom degradacijom.
Na primer, sa anatomopatološke tačke gledišta kod bolesti ludih krava, kreiraju se prave i istinske rupe u mozgu koje se šire jako brzo, na taj način da zaslužuju ime sunđerasta encefalopatija (mozak lici na sunđer). Kod multiple skleroze takođe postoje rupe u mozgu ali se sporije šire, tako da daju mogućnost zarastanja, tj. ostavljanja ožiljaka (sklerozu). Dešava se da u filogenetskom kanibalizmu susret antigena sa antitelom ili jednim specifičnim limfocitom nije tekao u kontinuitetu. Kada se unese spoljašnji element koji predstavlja sličnost sa unutrašnjim elementima tada može nastati autoimuna reakciju.
Mogućnost da se ovo desi je direktno proporcionalna učestalosti unošenja supstanci koje su strukturalni ekvivalent našoj unutršnjoj građi, a verovatnoću povećava konzumiranje proizvoda životinja koje su nama filogenetski veoma bliske (sisari).
Možemo napraviti jedno poređenje sa jako raširenom patologijom kao što je rak pluća koji je u uskoj vezi sa navikom pušenja, za koji se zna da iako ne obolevaju svi pušaci od raka pluća, pušenje povećava rizik! Isto to se može reći za one koji jedu meso i njegove proizvode!
Sve što je gore rečeno poništava svaku etičku i nutritivnu diskusiju izmedju vegana i mesojeda, zato što je istinski i jedino važan elemenat: kako naš imuni sitem reaguje na unošenje odgovarajuće hrane, te s toga mesojedi imaju mnogo veću šansu nego vegani ( koji se hrane hranom filogenetski dalekom), za razvoj, s vremenom, određene patologije kao sto su autoimune bolesti, između ostalih. Kao sto pišem u knjizi, računam da će bolest Alchajmer, sa svojim geometrijskim progresivnim rastom, dostići za 30 god. 200 000 000 bolesnih od Alchajmera na planeti.
Moje ubeđenje je da sve te bolesti mogu biti proređene i nestati sa naše planete ako bi se zaustavio uzgoj stoke za ljudsku ishranu.
Lična razmišljanja
Često čujemo priče o mogućem trećem svetskom ratu koji bi uništio život na čitavoj planeti, imajući u vidu eksplozivnu i destruktivnu moć najnovijih oružja koje su ljudi kreirali. Konflikt između bića iste vrste, bio bi sa milionima i milionima života uništenih pretpostavljenim sukobom, a trenutno se odvija više kao lokalni okršaji nego kao globalni dogadjaj.
Gledajući savesno, naprotiv, treći svetski rat je počeo 50-ih godina, dakle, nekoliko godina posle završetka drugog sv.rata i to je jako bolno!
Konfliktu izmedju iste biološke vrste se proteže na suptilan način do našeg vremena. Namerno je sukob zamaskiran pod plaštem simbola ostvarenja socijalnog i finansijskog blagostanja. Među tzv. civilizovanim narodima nastaje preuhranjenost dok drugi narodi ostaju u najgoroj mizeriji i smrti zbog pothranjenosti. Veliki obradivi tereni se upotrebljavaju za proizvodnju krmnog bilja za uzgoj stoke, oduzimajući mogućnost uzgoja povrća čemu se još dodaje i uklanjanje šuma za davanje prostora za uzgoj stoke za ljudsku ishranu.
Ljudska oholost dozvoljava da se neko oseća kao gosopdar planete. Ta mogućnost da može da raspolagaže životima drugih živih bića kako im volja, uključujući i ishranu tim bićima, narušava delikatnu planetarnu ravnotežu, kao što se već desilo bar dva puta do sada (od onih nama poznatih), sa nestankom čitavog kontinenta Lemuria, od kojeg je danas ostala samo Australija i Atlantida iz Platonovog sećanja.
Boli me totalno ljudsko intelektualno slepilo, koje ne dozvoljava da čovek shvati da svaki dan hiljade životinja budu ubijene da bi služile za hranu čoveku i isto tako svaki dan hiljade ljudi umire zbog ishrane delovima životinja koje su vrsta slična našoj.
Svih ovih godina su prinošene hiljade života , ljudskih i životinjskih, na oltar lažnog boga blagostanja.
To je pravi treći svetski konflikt. Jedini način da se privede kraju ovaj svakodnevni i neograničeni masakr je ponovno obrazovanje ljudske vrste o ishrani bez životinjskih derivata, što bi kao posledicu imalo puštanje na slobodu životinja iz uzgajališta a samim tim bi dalo odgovarajući impuls očuvanja onih vrsta mesojeda koji su na ivici izumiranja zbog nedostatka hrane.
Dr Cosimo Bagnulo
VAKCINE
Po pitanju vakcina, mišljenja suprostavljaju oni koji ih podržavaju i protivnici koji se oslanjaju na štetu koju vakcine mogu prouzrokovati kod dece i odraslih.
Posledice vakcinacije kod dece i kod odraslih su potpuno drugačije, dok predstavljaju zajedničke osobine.
Princip na koji se pristalice vakcina oslanjaju je imunizacija (zaštita), što bi vakcine trebale ostvariti, ko ih primi, od važnih bolesti koje su u prošlosti odnele mnogo žrtava, posebno među decom. Argumenti protivnika su prvenstveno iskustvenog tipa, tj. porodice čija su deca, posle obaveznih vakcina, postala invalidi ili autistična ili čak umrli. Zdravstveni sistem, u većini slučajeva odbija priznati da su žrtve vakcinacije, dajući nedokazana objašnjenja, izmeđju ostalih genetsku implikaciju, genetsku predispoziciju ili tihe patologije neotkrivene pre vakcinacije.
U oba slučaja važnost se pridaje ovoj praksi i traži se veća opreznost u shvatanju riskantnih uslova kod jedinki koje se žele vakcinisati, preko kliničkih kontrola, hematoloških i/ili instrumentalnih. U praksi se još ne razume dobro koje bi to kontrole trebale biti kod dece od 3 meseca, šta treba tražiti i koja je cena te operacije!
Imajući u vidu da se često citira predispozicija ili genetski poremećaj u slučajevima štete nanasene vakcinama, postoji sumnja da bi ova kontrola mogla postati rutina sa decom s obzirom na visoke cene takvog metodološkog pristupa.
Dakle, kreirana je crta razdvajanja između onih koji preporučuju vakcine i onih koji se plaše štetnih posledica takvih vakcina.
Poznavanje i razvoj imunog sistema, kao što smo već opisali, u stanju je da ovaj problem reši u korenu i ne samo to nego i nudi ideje za razmišljanje šta se zaista dešava u telu deteta posle primanja vakcine.
Šeme koji obuhvataju događaje o kojima će se govoriti u nastavku, mogu se naći u knjizi koju sam pominjao.
Krucijalna tačka je aplikacija fiziološkog programa zaštitne apoptoze, koja garantuje očuvanje i integritet svih antigena sopstvenog organizma, preko programiranog samouništenja svih limfocita osetljivih na autoantigene.
Ovaj program fiziološkog razvoja imunog sistema povlači činjenicu da svaka materija koja bude veštački ubačena u unutrašnju sredinu organizma, u periodu od rođenja do adolescencije (do atrofije timusa), aktivira programirano samouništenje (apoptozu).
Propust (što zbog neznanja, što zbog prevare) ove prve faze razvoja imunog sistema i njegovog fiziološkog programa autozaštite preko limfocitne apoptoze, je osnova pogrešne odluke međunarodne zdravstvene politike da podržava imunizaciju od bolesti u detinjstvu i odraslom dobu.
Najraširenija praksa ubrizgavanja veštačkih stranih tela u prvoj fazi života ljudi i životinja, program obavezne vakcinacije, trebalo bi, u nameri onih koji su je predložili, da stvori aktivnu imunizaciju prema onim mikroorganizmima koji su bili uzrok bolesti, prvenstveno neurološke prirode i koji su, u prošlosti, izazivali raširene i razarajuće epidemije.
Kao sto smo gore izneli, može se jako dobro shvatiti, bez obzira na dobre namere onih koja su predložili vakcinaciju, da u stvari ne postoji nikakva aktivna imunizacija nakon ubrizgavanja vakcine. Svi limfociti, koji su uključeni u prepoznavanje strane materije – ubrizganih mikroorganizama, se autoeliminišu zbog fiziološke apoptoze.
Ono što je zajedničko kod beba, sa čim se uvek susrećemo, kod tek vakcinisanih beba, jeste hematološki podatak koji ukazuje ne redukciju pokretljivih limfocita.
Taj podatak se pripisuje jednoj hipotetičkoj i nikada objašnjenoj post vakcinalnoj imunološkoj depresiji, koja je savršeno razumljivo, jednostavno posedica fiziološke apoptoze limfocita izazvana multiplim vakcinacijama.
Kao potvrda odsustva imunizacije sa vakcinama , u porastu su slučajevi gdje se odrasle zdrave osobe susreću sa živim i virusnim mikroorganizmima koji su uneseni sa vakcinama u detinjstvu. Međunarodni imunološki centri žele da uvedu pod obavezu ono sto su nazvali ”doživotni kalendar”, koji predviđa revakcinaciju u odraslom dobu istim onim mikrobnim agensima u vakcinama koje su primili u detinjstvu.
Ovaj program treba zustaviti u povoju, jer bi posledice za život ljudi (i životinja) mogle biti zastrašujuće.
Za bolje razumevanje, ovog puta, dobro je ilustrovati kako se proizvodi vakcina i koje su posledice njenog ubrizgavanja u telo primaoca.
PRIPREMA JEDNE VAKCINE
Umrtvljeni ili ubijeni organizmi, prisutni su u sastavu vakcina za polio, boginje, besnilo, tifus i žuta groznica.
Umrtvljavanje jednog mikroba (bakterije ili virusa) dobija se kultivacijom na ćelijama ili tkivu dobijenim od različitih životinja, u početku to je bilo od različitih donatora, a u zadnje vreme upotrebljavani su delovi abortiranih ljudskih fetusa!
Ovaj proces je jako opasan iz dva razloga. Prvi je realni rizik da se umrtvljeni mikroorganizam, koji se nalazi u vakcini, uspe u potpunosti oporaviti i sa svojom viralnom sposobnosti koja se manifestuje jako brzim i velikim kapacitetom razmnožavanja osvoji organizam u koji je unesen.
Na ovaj način se pomaže jednom paradoksu (ovde govorim sa aspekta koji se tiče ljudskih beba ali se moze proširiti i na druge životinje): mikrob iz vakcine bude izolovan sa tkiva bolesnog čoveka, prenosi se na ćelije i strukture drugih životinja i ponovo bude stavljen u ambijent ljudskog organizma koji predstavlja njegov teren za idealan rast!
Čim je ubrizgan, reaguje zaštitni program apoptoze, koji vodi ka programiranom autouništenju limfocita (koji su i donosioci informacije primljene od prethodnih naraštaja prema tom spoljašnjem patogenu!) koji su u stanju da prepoznaju te antigene. Zbog toga, mikrobni agens kruži slobodno i neometano u telu primaoca tražeći smeštaj u strukturama koje su najadekvatnije za njegov razvoj a to su obično periferni i centralni nervni sistem, gdje mikrobni agensi formiraju prave i ogromne kolonije. Progresivni rast ovih kolonija im omogućava da koriste i krvni tok da bi stigli na periferiju, gdje preko mehanizama kao što su Fluggeove kapljice (mehurići vodene pare koji se nalaze u vazduhu zajedno sa gasom, a koje su dospele u vazduh preko disanja i govora), ili preko fizioloških izlučevina, mogu se preneti na druge prijemčive jedinke i na taj način prouzrokovati epidemiju.
Postavlja se pitanje koliko se epidemija pripisalo padu procenta vakcinisanih, a u stvari su te epidemije bile izazvane vakcinisanim subjektima po upravo objašnjenom mehanizmu.
Samo razmišljanje o uvođenju i vakcina za odrasle, istih onih koje su primili u detinjstvu, je pokazatelj koliko je imunolozima slabo poznat razvoj imunog sistema i program zaštitne apoptoze.
Ova operacija bi imala dalekosežne posledice, s obzirom da je timus u stanju neaktivnosti i završen je program zaštitne apoptoze-aktivne imunizacije, prema svim sadržajima vakcine. Ovo je udruženo sa uspostavljanjem doživotne “not-self” memorije.
Vakcinacija odraslih bi predstavljala u kratkom periodu veliki problem za odraslog primaoca. Već postoje unutrašnji ekvivalenti za sve te mikrobne agense i vakcinalne supstance ubrizgane u detinjstvu. Prihvaćeni su kao sopstvene supstance od strane programa zaštitne apoptoze. Nastao je rezultat lančanog buđenja autoimunog odgovora koji bi uključio ne samo kolonije mikroba, koje su do tada neometano rasle, već i tkiva na kojima su rasle i koji bi, izlažući se otvoreno, bili shvaćeni kao uljezi i napadnuti od limfocita.
Uzimajući u obzir da je najveći broj vakcina kreiran za prevenciju neuroloških bolesti, biće da se u ovim strukturama ostvaruju najveće štete sa porastom slučajeva multiple skleroze, lateralne amiotrofične skleroze, Alchajmera, ali i druge bolesti koje uključuju one gde je uzrok kanibalizam i filogenetski kanibalizma.
Ovo je drugi motiv. Čak i najmanji delovi životinjskih tkiva na kojima su se uzgajali mikrobi, a koji se ubrizgaju, s obzirom na vrstu, prepoznati su kao vlastiti u detinjstvu i kao strana tela u odraslom uzrastu.
Pošto životinje poreklom ulaze među ono što je jestivo, ishrana ljudi sa proizvodima životinjskog porekla postaje početak širenja autoimunih kretanja. Sa uvodjenjem u pripremu vakcina tkiva poreklom iz abortiranih ljudskih fetusa, ne treba se čuditi ako se povećaju slučajevi Creutzfeld-Jacobove bolesti, zbog direktnog kanibalizma.
Organizmi inaktivirani sa formaldehidom, kao što je vakcina za koleru;
vakcina sa čistim antigenima, kao sto je vakcina protiv tetanusa ili difterije;
rekombinovani antigeni ili veštacki peptidi, kao sto je vakcina protiv hepatitisa;
živi virusi ili vakcine DNA;
smese i jedinjenja.
Mnoge današnje vakcine su formirane od umrtvljenih virusa ili inaktiviranih virusa, bez obzira na rizik koji ova praksa sa sobom nosi. Na internacionalnom nivou se nastavlja sa istraživanjem kao što se može zaključiti iz jednostavnog čitanja o metodama proizvodnje, ide se ka nespretnim pokušajima, promovišući nove tipove vakcina koje bi trebale da reše sve zdravstvene probleme na planeti. (Astronomski biznis!)
Moje mišljenje je da jedna takva praksa podržana pogrešnom teorijom može samo prouzrokovati neograničen lanac šteta.
To je ono što se dešava sa vakcinama koje se ubrizgavaju injekcijom, što osim enormnih zarada za proizvođace, prete bazi zdravlja ljudskih bića i drugih životinja na čitavoj planeti.
Govoreći o vakcinama, često sam upotrijebljavao reč “u injekciji”, a to je zato što se prve vakcine nisu davale parenteralno.
Kad je Jenner 1796. primetio da se kod krava muzara, velike boginje manifestuju u laganoj formi, zaključio je da, apliciranjem sadržaja iz gnojnica od bolesnih ljudi na zdrave ljude, može da ih zaštititi od inače smrtne bolesti. Istorija mu je dala za pravo.
Velike boginje su već nestale sa planete.
Sećam se da sam u drugom razredu osnovne škole bio vakcinisan protiv velikih boginja, kroz skarifikaciju kože u predelu deltoidanog mišića. Naravno da sve osobe koje su primile ovu vakcinu imaju ožiljak više ii manje vidljiv.
Zatim, Sabinova vakcina protiv poliomelitisa se uzimala oralnim putem, jedna kašičica na kocku šećera. Čak i posle uzimanja ovih vakcina zabeležen je pad učestalosti bolesti poliomijelitisa do dostizanja nulte tačke u nekim nacijama, posebno na istoku (Evropa, Azija).
Kad se počela primenjivati vakcinalna tehnika injekcijom (Salk), počeli su i problemi, zato što je stabilnost ovih proizvoda bila veoma labilna pa je zbog toga bilo potrebno dodavati progresivno, uvijek više supstanci – stabilizatora (trenutno u preteranom i neopravdanoj količini). Dodavani su i stimulatori ćelija imunog sistema, zato što je očigledno da mikrobni agens nije bio u stanju da sam isprovocira odgovarajući odgovor.
Od ovog što ste shvatili čitajući ovu skriptu, uzrok nedostatka imunog odgovora je zaštitna apoptoza koja je aktivna od rođenja do šesnaeste godine (kada nastaje fiziološka atrofija timusa).
Nažalost, progresivan rast dodavanih supstanci je proporcionalan rastu oštećenja vakcinama današnjom multivakcinalnom praksom.
Drugi aspekt koji je nezanemarljiv, je to što je vakcinisano dete rezervoar, nosilac mikroba, koji ubrizgani u telo deteta u umrtvljenom obliku, obnavljaju svoju virulentnost kada dospeju u telo i tako održavaju aktivna legla bolesti koja inače ne bi postojala.
Moj cilj je da sami shvatite koncepte imunologije koji su objašnjeni u ovoj skripti i da zauzmete stav svesne suzdržanosti prema ovoj praksi dok u potpunosti takva praksa ne nestane sa planete Zemlje.
O autoru:
Dr Cosimo Bagnulo rođen je 1952. godine u Castellana Grotte, provincija Bari u Italiji. Diplomirao je na medicinskom fakultetu u Parmi 1979. god. Od 1984. je ljekar opste prakse u Cassamassina, provinciji Bari.
U traženju novih terapeutskih pristupa u lečenju, završava dvogodišnji tečaj medicinske homeopatije u medicinsko homeopatskoj školi u Parmi od 1985-87. god.
2001. godine, bolest jednog člana porodice ga motiviše u dodatnom traženju novih prirodnih pristupa lečenju, te se okreće jednoj prirodnoj japanskoj metodi zvanoj Reiki. Od 2003. dr Bagnulo je Reiki Master Usui, Karuna i japanske originalne tehnike Usui u školi Slobodan Reiki Padova.
Dela: ”Od Ludih Krava do Alzhajmera”
Sa italijanskog prevele i uredile:
Milena Mount; Irene Barret
ORIGINALNI RAD skriptu u PDF formatu možete preuzeti na ovde priloženom linku – PREMIJERNO PRVI PUT OBJAVLJENO
[download id=”12466”]
PREUZMI:
Vakcine: INTERAKCIJA I UTICAJ BOLESTI PROUZROKOVANE ISHRANOM I VAKCINAMA NA RAZVOJ I FUNKCIJE IMUNOG SISTEMA
DOWNLOAD
Dr Cosimo Bagnulo: Interazione e interferenza dello sviluppo e della funzione del Sistema Immunitario sulle malattie da Alimentie Vaccini
VACCINE / VAKCINE / CJEPIVA
Global Media Planet INFO
Samo tri stvari se ne mogu dugo skrivati … Sunce, Mesec i ISTINA!
Global Media Planet INFO
Podržite rad našeg portala. To možete učiniti OVDE: PayPal-Me
Budite sa nama jer smo mi tu zbog vas.
Ako ste u mogućnosti i ako vam se dopadaju naši sadržaji podržite nas skromnom donacijom. Naš rad više neće biti moguć bez vaše podrške: PayPal: GlobalMediaPlanet@gmail.com ili https://www.paypal.me/GlobalMediaPlanet
If you’re able, and if you like our content and approach, please support the project. Our work wouldn’t be possible without your help: PayPal: GlobalMediaPlanet@gmail.com or via: https://www.paypal.me/GlobalMediaPlanet
Hvala!
Podelite ovaj Izveštaj sa drugima
Facebook Comments