Predlog IZMENA ZAKONA: ZAKON O ZAŠTITI STANOVNIŠTVA OD ZARAZNIH BOLESTI

Spread the word

332

Shares0Facebook Tweet Pin LinkedIn Email

Predlog IZMENA ZAKONA: ZAKON O ZAŠTITI STANOVNIŠTVA OD ZARAZNIH BOLESTI

PREDLAGAČ: UG “Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju”:

– PREDSEDNIKU SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE

– ODBORU ZA ZDRAVLjE I PORODICU REPUBLIKE SRBIJE

Beograd, septembra 2017.

Predmet: izmene i dopune Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti

(“Sl. glasnik RS”, br. 15/2016)

Na osnovu člana 107 stav 1 Ustava Republike Srbije, člana 40 stav 1, tačka 1 Zakona o Narodnoj skupštini i člana 150 stav 1 Poslovnika Narodne skupštine, podnosi se

PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O ZAŠTITI STANOVNIŠTVA OD ZARAZNIH BOLESTI

Član 1

U tekstu člana 2, stav 1, tačka 21) dodati reči ‘zdravih’ i ‘u vreme kad još ne postoji opasnost direktne zaraze’.

U tekstu člana 2, stav 1, tačka 22) dodati reči – ‘odnosno opasnosti od direktne zaraze’.

Izmenjene i dopunjene tačke ovog stave treba da glase:

21) imunizacija je preventivna mera zaštite zdravih osoba od zaraznih bolesti, u vreme kad još ne postoji opasnost direktne zaraze, koja se obavlja putem davanja vakcina i/ili imunoglobulina humanog porekla, imunobioloških preparata koji sadrže specifična antitela i monoklonskih antitela;

22) hemioprofilaksa je davanje lekova zdravim osobama u cilju sprečavanja nastanka zarazne bolesti, odnosno opasnosti od direktne zaraze;

Član 2

Kod člana 17 (2. Posebne mere) dodati dva nova stava koja glase:

(1) Posebne mere iz stava 1 tačke 1-7, tačke 9-10 i tačke 12 propisuju se kao mere na osnovu kojih su lica prema kojima se preduzimaju u obavezi da im se podvrgnu u cilju sprečavanja direktnog prenošenja i širenja zarazne bolesti.

(2) Posebne mere iz stava 1, tačka 8, tačka 11 i tačka 12 propisuju se kao mere koje se stanovništvu preporučuju na način da se u sistemu preventivne zdravstvene zaštite organizovano stavljaju na raspolaganje i zajedničku korist svih i kao takve deo su društvene brige za zdravlje.

Član 3

U članu 32 (Imunizacija i hemioprofilaksa) uneti izmene i dopune teksta u stavu 2 rečenicom – ‘osim onda kada na lični zahtev izrazi sumnju u bezbednost vakcine i izjavi da će rizik odbijanja preuzeti na sebe, kao i kada ‘, preformulisati zbog dužine, tako da promenjeni tekst glasi :

Obavezna imunizacija je imunizacija lica određenog uzrasta, kao i drugih lica određenih zakonom, koju lice koje treba da se imunizuje, kao ni roditelj, odnosno staratelj ne može da odbije, osim onda, kada na lični zahtev izrazi sumnju u bezbednost vakcine i izjavi da će rizik odbijanja preuzeti na sebe, kao i kada to učini na zahtev doktora medicine u slučaju medicinske privremene ili trajne kontraindikacije čije je postojanje utvrdio doktor medicine odgovarajuće specijalnosti ili stručni tim za kontraindikacije.

U članu 32 stav 4 … umesto izraza ‘neophodno je’ staviti ‘preporuka je’, tako da sada tekst glasi:

Za boravak dece u predškolskim i školskim ustanovama, kao i u ustanovama za smeštaj dece bez roditeljskog staranja, preporuka je da su ispunjeni uslovi iz stava 3. tačke 1) ovog člana, osim u slučaju postojanja medicinske kontraindikacije koju utvrđuje doktor medicine odgovarajuće specijalnosti ili stručni tim za kontraindikacije.

Član 4

U članu 32 (Imunizacija i hemioprofilaksa) dopuniti tekst sa još dva stava koja glase:

Doktor medicine koji daje vakcinu ima obavezu obaveštavanja lica o odnosu rizika i koristi pre svake imunizacije. Davanje informacija deo je usluge vakcinisanja koja se pruža uz puno poštovanje telesnog integriteta i privatnosti lica koje se imunizuje.

Obaveštenje iz prethodnog stava koje prethodi imunizaciji treba da sadrži: informacije o bolesti koja se sprečava, koje su koristi od imunizacije, početak i trajanje zaštite, kontraindikacije, koje su indikacije za mogućnost testiranja preosetljivosti tj. alergija na komponente vakcina, postupak imunizacije, koji su alternativni metodi prevencije za slučaj nepreduzimanja imunizacije, ponašanje posle imunizacije, moguće neželjeni događaji, kao i nužnost i vremenski okvir za praćenje i revakcinaciju. Obaveštenje se daje u svrhu ostvarenja bezbednosti imunizacije i predočavanja mogućih rizika, a potpisuje se u pisanoj formi od strane lica koje se imunizuje, odnosno njegovog zakonskog zastupnika.

Član 5

U članu 84 (VII KAZNENE ODREDBE), stav 1, tačka 3 izmeniti rečenicu i dopuniti sa -‘ne obavesti na zakonom propisan način lice koje se vakciniše ili njegovog zakonskog zastupnika’, tako da tekst glasi:

3) po izvršenom pregledu svakog lica koje treba imunizovati, ne izvrši imunizaciju, ne obavesti na zakonom propisan način lice koje se vakciniše ili njegovog zakonskog zastupnika, i ne vodi propisane evidencije o izvršenim imunizacijama (član 37. stav 1).

Član 6

U članu 85 stav 1 izmeniti cifre 30.000 do 150.000 sa ciframa 10.000 do 30.000, tako da tekst glasi:

Novčanom kaznom u iznosu od 10.000 do 30.000 dinara kazniće se za prekršaj fizičko lice ako:

U članu 85 stav 1 tačka 6 brisati deo teksta i dopuniti novi tekst, tako da glasi:

6) ne potpiše obaveštenje koje mu se u skladu sa zakonom daje, odbije mimo zakonom dopuštenih razloga imunizaciju lica određenog uzrasta (član 32. stav 2), i ne odazove se na poziv starateljskog organa po prijavi odbijanja imunizacije lica određenog uzrasta.

OBRAZLOŽENJE

USTAVNI OSNOV

Pravo predlaganja ovog Zakona proizilazi iz člana 107 stav 1 Ustava (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006).

Ustavom Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) garantuje se zdravstvena zaštita na osnovu koje svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja, dok se dravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju zakonom (čl.68). Sve to predmetno čini pravni osnov usvajanja važeće zakonodavne materije čije se izmene i dopune ovim zakonom predlažu.

RAZLOZI ZA DONOŠENJE ZAKONA

Problemi u praksi primene propisa, nerazumevanje osnovnih pravnih instituta. neusklađenost sa najnovijim standardima i dokumentima o ljudskim pravima, kao i neodrživost sukobljenih stavova vezano za imunizaciju, što se sa zdravstvenog sistema prenosi i na druge sisteme (vaspitni i obrazovni), a ne samo u oblasti javno-zdravstvenih ciljeva. Populacija građana (pacijenata) je različita u pogledu obuhvata imunizacijom, ispoljenim kontraindikacijama, pa i u pogledu stavova o imunizaciji.

Sa stanovišta zdravstvenih institucija u toj sferi delovanja postoji nekada u isto vreme ‘nedovoljna’ briga (deo pacijenata kao što su siromašni, ruralne sredine, Romi, lica bez zdravstvenih dokumenata koji prihvataju imunizaciju, a ona im se ne daje), i ‘preterana’ briga države (kažnjavanje pacijenata koji nisu u istom smeru edukovani, ili su nepoverljivi i ne prihvataju imunizaciju, a na koje se vrši pritisak). Tako se stvara utisak da javnozdravstvena politika pogrešno stavlja naglasak na iznuđivanje mera, umesto da naglasak ide u pravcu većeg obuhvat kroz sadržajnije i šire prisutne akcije zdravstvenog prosvećivanja. Treba da je obrnuto. U tom smislu takođe ne treba unapred diskvalifikovati razgovor o drugačijim rešenjima od strane bilo koga pa i od strane “Inicijative za neobaveznu vakcinaciju”. Zakonodavna rešenja treba da budu tako oblikovana da poštuju prava svih jer samo to vodi pravnoj jednakosti i pravnoj sigurnosti, kako je zacrtano evropskim dokumentima: dostojanstvo i identitet svih ljudskih bića štite se i garantuju svima, bez diskriminacije, kao i poštovanje njihovog integriteta i drugih prava i osnovnih sloboda u pogledu primene biologije i medicine (član 1 Konvenciije o ljudskim pravima i biomedicini, “Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 12/2010). To podrazumeva opsežniju i kontinuiranu aktivnost zdravstvenih institucija, ali i više razumevanja i humaniji pristup prema građanima korisnicima preventivnih zdravstvenih usluga.

Objašnjenje osnovnih pravnih instituta i pojedinačnih rešenja

U Republici Srbiji postoji neshvatanje osnovnih pravnih pojmova u oblasti medicine i šire posmatrano u oblasti prakse zdravstvene zaštite. Prihvata se i propisuje obavezna imunizacija, ali se pravno gledano ne odobrava da se ona sprovodi po automatizmu, a naročito ne da se uvodi preterani stepen represije u preventivnu zdravstvenu zaštitu, čak veći nego u oblasti lečenja gde pacijent može odbiti meru koja ga životno ugrožava! Danas je važeći i vladajući u svetu medicinski standard po kome je svaki oblik prinude, represije i sankcionisanja u medicinskoj sferi isključen ili krajnje minimalno. Dobrovoljnost je vladajući princip u zdravstvenoj zaštiti kroz primenu načela pristanka informisanog građanina (“Informed consent”).

Legitimno je razgovarati o pravu na izbor, jer ta rešenja postoje u svetu, ali je isto tako moguće u režimu obavezne vakcinacije bolje urediti oblast kontraindikacija i izuzimanja, što nekad može biti predmet spora. Suština dobre zdravstvene zaštite jeste da prepoznaje potrebe i htenja građana, njihova stanja i njihove sumnje. Nijedan sistem ne treba da okreće građane protiv sebe, a od toga najmanje koristi imaju maloletna lica koja treba da budu obuhvaćena imunizacijom.

Pojmovi obaveze, preporuke i izbora se odnose na zdravstvenu zaštitu i budući da je reč o najvišim ljudskim vrednostima o njima se može diskutovati. U oblasti propisa o imunizaciji treba imati jednak stav kako prema građanima koji prihvataju obaveznu vakcinaciju kao potrebnu, kao nešto u šta se kao laici ne razumeju i prepuštaju joj se, tako i prema građanima koji reaguju protiv pozivajući se na ozbiljnost imunizacije i manjak poverenja kad su u pitanju posledice i dobri ishodi davanja vakcina.

Da li imunizaciju urediti kao obavezu ili preporučenu jeste predmet rasprave, ali se suštinski na prvom mestu nalazi pitanje bezbednosti vakcina i unutar toga različitosti vakcina, gde se ne može po logici stvari jedan pravni režim usvojiti za sve vakcine (npr. direktne zaraze, epidemije, karantini i sl.). Bezbednost je otuda važnija od obaveznosti, jer da je imunizacija u većoj meri bezbedna niko se ne bi ni pitao da li je obavezna ili ne, jer to bi izgubilo značaj.

Prihvatanje prava na izbor ide u prilog svima jer ono ne znači zabranu imunizacije stanovništva, već slobodu kako u pozitivnom pravcu (prihvatanje imunizacije) tako i slobodu u negativnom pravcu (odbijanje imunizacije). Otuda pravo na izbor i obaveznost mogu imati slične efekte. Većina obaveza građana u poziciji pacijenta nisu obaveze u pravnom smislu, već su dužnosti u sopstvenom interesu i ne prati ih pravna sankcija, niti odgovornost (npr. pacijent koji odbija saradnju ne može biti prinuđen na nju, ali će time sam sebi naneti štetu i to se pravno gleda kao dovoljna sankcija, ne propisuje se neka druga, novčana ili bilo koja), pa u skladu sa tim treba urediti i obavezu imunizacije.To je vladajuće stanovište u inostranim pravima.

Nedostaju u ovoj oblasti jasno urađeni profesionalni akti medicinskog staleža bez kojih primena zakona i podzakonskih akata (Pravilnik o imunizaciji i načinu zaštite lekovima “Sl. glasnik RS”, br. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 i 32/2015) nije odgovarajuća. U tom pravcu treba razraditi kriterijume imunizacije, alternative i naročito uzeti u obzir da kontraindikacije ne treba posmatrati samo na klasičan i paternalistički način, odnosno da li je dete samo fizički sa simptomima bolesti, jer strah, nepoverenje i autosugestija takođe su jedna vrsta kontraindikacije.

Objašnjenje po članovima:

Član 1

Predlog za izmenu i dopunu člana 2 bitan je sa stanovišta pravna i razumevanja pojma imunizacije i stepena opasnosti, što je relevantno sa aspekta karaktera preventivnih mera, mogućeg odbijanja i posledica takve odluke u vidu sankcionisanja. Jasno razgraničenje situacija direktne zaraze od situacija opasnosti od direktne zaraze pravno je relevantna za ograničenje pristanka lica koga se mera tiče. Saglasno zakonu ograničenje pristanka moguće je samo kad to direktno vređa prava drugih (čl.15).

Kod terminoloških naznaka potrebno je da se u daljem tekstu zakona dosledno primenjuju date definicije. To je ovde slučaj sa imunizacijom koja je po definiciji preventivna mera. To treba da odražava i pravno, a ne samo medicinsko razumevanje prevencije. Prevencija je po zakonu i međunarodnim aktima u ovoj oblasti predviđena kao pravo građana, a ne kao njihova obaveza (član 8 Zakona o pravima pacijenata, “Sl. glasnik RS”, br. 45/2013). Saglasno Evropskoj povelji pravo na preventivne mere znači da svaki pojedinac ima pravo na odgovarajuću uslugu u cilju prevencije bolesti, a zdravstvene ustanove imaju dužnost da teže ovom cilju kroz podizanje svesti naroda, garantujući zdravstvene postupke u redovnim vremenskim intervalima, bez novčane naknade, različitim ugroženim grupacijama stanovništva i čineći dostignuća naučnih istraživanja i tehnološkog razvoja dostupnim svima (European Charter of Patients’ Rights – Basicdocument, Active Citizenship Network, Rome 2002). Vodeća Evropska konvencija u ovoj oblasti predviđa ‘prvenstvo interesa i dobrobiti pojedinca u odnosu na interese društva ili nauke’, kao i slobodan pristanak lica u pitanju kao opšte pravilo (član 2 i član 5 Konvenciije o ljudskim pravima i biomedicini, “Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 12/2010).

Generalno, prava i obaveze u zdravstvenoj zaštiti su korelativne. Nemoguće je i pravno neodrživo da građanin ima u isto vreme prema istom objektu i pravo i obavezu! To su pogrešni laički stavovi. Ono što s jedne strane predstavlja pravo građanina kao korisnika zdravstvenih usluga to s druge strane predstavlja obavezu zdravstvenih institucija i onih koji rade u njima i obrnuto. Zdravstvena delatnost je profesionalna delatnost i obavlja se u sistemu usluga. Prevencija je otuda pravo građana, a obaveza zdravstvenih institucija da to omoguće. Na taj način treba tumačiti odredbe koje uređuju taj vid zdravstvenih usluga (član 11 stav 2 tačka 14 i član 126 Zakona o zdravstvenoj zaštiti, “Sl. glasnik RS”, br. 107/2005, 72/2009 – dr. zakon, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013 – dr. zakon, 93/2014, 96/2015 i 106/2015;član 35 stav 1 Zakona o zdravstvenom osiguranju, “Sl. glasnik RS”, br. 107/2005, 109/2005 – ispr., 57/2011, 110/2012 – odluka US, 119/2012, 99/2014, 123/2014, 126/2014 – odluka US, 106/2015 i 10/2016 – dr. zakon). U svom radu Lekar treba da utiče na razvoj zdravstvenog vaspitanja i zdravstvene kulture stanovništva, delujući na svom radnom mestu i u javnom životu, kao i da učestvuje u planiranju i sprovođenju mera za poboljšanje zdravlja, prevenciju bolesti (član 10 Kodeksa medicinske etike Lekarske komore Srbije, “Sl. glasnik RS”, br. 104/2016).

Član 2

U tekstu člana 17 potrebno je sa više studioznosti i varijeteta pristupiti pravnom uređenju imunizacije, dodati novi stav i plastičnije rešenje primerenije životnim okolnostima i htenjima. Daje se alternativno rešenje između dve opcije: 1) da se u navedenim slučajevima uvede preporučena vakcinacija (pravo na izbor), ili 2) da se zadrži obavezna vakcinacija sa dopuštanjem odbijanja kao izuzetkom pod uslovima koje striktno precizira sam zakon. Time se postiže svrha zakonskog uređenja i omogućava da se u takvim odnosima relativno zadrži isti nivo obuhvata stanovništva kao do sada.

Pravo ne treba da koči razvoj medicinske nauke, ali ne treba ni da ne prepoznaje društveni kontekst i potrebu rešavanja konflikta bilo koje vrste. Nije reč samo o pojmovima zdravstvene zaštite već i o pravnim posledicama tih pojmova, da li daju ili uskraćuju prava i da li ima odgovornosti. Uvek se polazi od maksime da ‘medicina ne sme sve što može’ i da dobrobit pojedinca treba da bude iznad interesa društva i bilo kojih drugih interesa. U odnosu na bilo koje postupanje prema građaninu kao pojedincu Ustavom su zaštićena pravna dobra pre svega život telo i ljudsko dostojanstvo, a zaštita se daje kroz zakonska rešenja autonomiji pojedinca i u oblasti biomedicine njegovom pravu na pristanak – «Informed consent”

Član 3

Izmene i dopune koje se ovde predlažu polaze od opštih normi vezanih za medicinske mere i slučajeve njihovih odbijanja. Odluka o odbijanju zasniva se na propisima Republike Srbije i međunarodnim dokumentima koji su ratifikovani. Njome se iskazuje autonomni stav pojedinca da propisanu meru ne prihvati. Kod preduzimanja bilo koje invazivne medicinske mere na čoveku, pa bila ona i preventivna, reč je o dopuštenoj povredi tela, pri čemu telesni integritet uživa punu zaštitu: fizički i psihički integritet je nepovrediv. Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25 Ustava Republike Srbije, “Sl. glasnik RS”, br. 98/2006). Telesni integritet se čuva takođe propisima iz građanskopravne materije: svako je dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta i onda kada je ona u vidu povrede tela ili zdravlja (član 16 u vezi sa članom 163 Zakona o obligacionim odnosima, “Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja).

Odbijanje je deo prava na pristanak koje se isto na taj način štiti i koje se po zakonu može ograničiti samo ukoliko direktno vređa pravo drugog (član 15 stav 1 i stav 3, i član 17 stav 1Zakona o pravima pacijenata, “Sl. glasnik RS”, br. 45/2013), a takvi uslovi kod vakcinacije nisu ispunjeni, niti su unapred vidljivi već su hipotetički. Zato ne mogu imati isti pravni značaj niti zaštitu kao kod obolelog od zarazne bolesti.

Važećim članom zakona se kao razlog odbijanja imunizacije navodi postojanje kontraindikacije, što pravno gledano ne predstavlja odbijanje nego razlog za nepreduzimanje imunizacije. Obaveza je doktora medicine da o tome vodi računa, a građanin se kao pacijent svakako i na to može pozvati saglasno važećim propisima (član 9 i član 10 Pravilnika o imunizaciji i načinu zaštite lekovima (“Sl. glasnik RS”, br. 11/2006, 25/2013, 63/2013, 99/2013, 118/2013, 65/2014 i 32/2015)

U prilog dopuštanja izuzimanja od obaveze imunizacije govori i odredba Ustava o ograničenju ljudskih i manjinskih prava: pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 25 Ustava Republike Srbije, “Sl. glasnik RS”, br. 98/2006). Saglasno staleškom kodeksu lekar je dužan da poštuje prava, slobode, autonomiju i ljudsko dostojanstvo svakog pacijenta (član 6 Kodeksa medicinske etike Lekarske komore Srbije,“Sl. glasnik RS”, br. 104/2016).

Zakonski zastupnik deteta prema zakonu je njegov roditelj, odnosno staratelj, i on vrši sva prava koja detetu pripadaju, pa prema tome i pravo na pristanak i odbijanje (član 68 i član 72 Porodičnog zakona “Sl. glasnik RS”, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015). Polazi se od pretpostavke da jedino tako može da se ispoštuje i sačuva načelo najboljeg interesa deteta. Saglasno ustavnoj odredbi sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65 stav 2 Ustava Republike Srbije, “Sl. glasnik RS”, br. 98/2006). U slučaju spora između interesa roditelja i deteta nadležnost preuzimaju starateljski, a ne zdravstveni organi (član 80 Porodičnog zakona “Sl. glasnik RS”, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015). To je opšta odredba Evropske konvencije koja predviđa da onda kada, po zakonu, maloletno lice ne poseduje sposobnost za davanje pristanka za intervenciju, ona se može preduzeti jedino uz odobrenje njegovog zastupnika ili zakonom određenog organa ili lica (član 6 Konvenciije o ljudskim pravima i biomedicini, “Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 12/2010), što je preuzeto u nacionalne zakonea (član 19 stav 3 Zakona o pravima pacijenata, “Sl. glasnik RS”, br. 45/2013). Važenje međunarodnih etičkih načela afirmiše se time što se predviđa da su lekari dužni da se pridržavaju i Međunarodnog kodeksa lekarske etike, etičkih načela, deklaracija i preporuka Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Svetske zdravstvene organizacije, kao i drugih odredaba međunarodnog humanitarnog prava (član 81 Kodeksa medicinske etike Lekarske komore Srbije,“Sl. glasnik RS”, br. 104/2016).

Izmena stava 4 potrebna je jer je sasvim bez pravnog osnova i predstavlja osnovno nerazumevanje postojećeg zakonskog rešenja kojim se nadležnosti iz zdravstvenog sistema prenose na obrazovne i vaspitne institucije jer to nije u domenu njihovih delatnosti. One ne mogu da preduzimaju aktivne radnje vezano za zdravstveni status bilo kog deteta, osim u delu razmene podataka tj. informacija, čija poverljivost se štiti po drugim propisima i one mogu da ih koriste samo za potrebe obrazovno-vaspitnog rada a ne u druge svrhe ( član 10b stav 6 i 8 Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (“Sl. glasnik RS”, br. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015 – autentično tumačenje, 68/2015 i 62/2016 – odluka US).Drugačije postupanje kršilo bi i evropske standarde po ovom pitanju prema kojima svako ima pravo na poštovanje privatnog života u vezi informacija o svome zdravlju (član 10 Konvenciije o ljudskim pravima i biomedicini, “Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 12/2010).

To ujedno pokazuje nesposobnost pravnog sistema Republike Srbije da sporne situacije rešava i prevazilazi tamo gde su oni nastali, a ne da sporove širi tako što dovode do povrede drugih prava, ovde konkretno deteta, do diskriminacije i podvajanja nevakcinisane dece, umesto njihovog praćenja i rada sa njima kao sa svakim detetom koji može biti drugačiji po svom zdravstvenom stanju u odnosu na većinsku populaciju dece.

Izmena ovog stava tako što će se on revidirati ili alternativno brisati predlaže se i zbog toga što takva mera direktno pogađa zdravo dete, izopštava ga iz prirodne sredine vršnjaka, uskraćuje mu elementarna prava i diskriminiše ga po osnovu statusa neimunizovanog lica. To je suprotno Ustavu (član 21 i član 71 Ustava Republike Srbije, “Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) kao i zakonima koji sprečavaju diskiminaciju i afirmišu pravo deteta na obrazovanje (član 44 u vezi sa članom 6 i članom 103 Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, “Sl. glasnik RS”, br. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 35/2015 – autentično tumačenje, 68/2015 i 62/2016 – odluka US; član 63 Porodičnog zakona, “Sl. glasnik RS”, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015). Čak i u koliziji ovih propisa ne može se prihvatiti da je od ostvarenja osnovnih prava na obrazovanje važniji podatak iz zdravstvenog kartona. Država je u obavezi da na svaki način omogući bezbednu dečiju zaštitu i obrazovanje. Bez obzira koji će pravni instrument koristiti, nedopušteno je da se bilo koja mera odstranjivanja i uskraćivanja prava sprovodi u odnosu na samo dete (umesto na roditelja), jer to je suprotno zaštiti koju dete uživa prema međunarodnim standardima koje je Republika Srbija preuzela (član 28 Konvencije o pravima deteta, “Sl. list SFRJ – Međunarodni ugovori”, br. 15/90 i “Sl. list SRJ – Međunarodni ugovori”, br. 4/96 i 2/97). Praksa razvijenih država pokazuje da su prekršajni i sudski postupci imali nikakav ili polovičan efekat, a donete presude se ne izvršavaju niti postižu cilj imunizacije, više su predmet medija, upravo zbog toga što su sami postupci pravno sporni, što svakako ne može da bude model dobre prakse za Republiku Srbiju.

Član 4

Dopuna iz ovog člana predlaže se u cilju kvalitetnije usluge imunizacije. Preduzimanje bilo koje medicinske mere, bez obzira da li se ona predlaže ili naređuje, po zakonu treba da prati pravo na obaveštenje (Član 11 Zakona o pravima pacijenata, “Sl. glasnik RS”, br. 45/2013), kao i pravo na bezbednost pacijenta (član 10 Zakona o pravima pacijenata, “Sl. glasnik RS”, br. 45/2013). Načelno, kod mera imunizacije treba razlikovati dve vrste obaveštenja: 1) obaveštenje radi pristanka (kod dobrovoljne imunizacije); 2) obaveštenje radi sigurnosti (obaveštenje radi rizika imunizacije, koje znači prihvatanje mogućih posledica vakcine koja se daje). U režimu obavezne vakcinacije prva forma obaveštenja može izostati, ali u pogledu druge postoji obaveza da se na propisan način tj. formalno i sadržinski pruži odgovarajuće obaveštenje. Pisana forma obaveštenja potrebna je iz razloga jer se prihvata stav da vakcina nosi veće rizike nego obično uzimanje leka ili obično davanje injekcije. Potpisivanjem obaveštenja sve posledice i sporovi prelaze na onog ko je potpisao, a ne na zdravstvenu instituciju niti na lekara koji je dao vakcinu, čime se država štiti od tužbi za štete od vakcina.

Član 5

U ovom članu predlog dopune tačke 3) ima takođe za cilj da naglasi značaj i ozbiljnost obaveze obaveštenja licu koje se imunizuje, nevezano za pravni režim koji je usvojen, odnosno da li reč o obaveznoj ili dobrovoljnoj vakcinaciji. Svrha je da se u razgovoru izbegnu nesporazumi, greške ili pojasne stavovi koji nekad rezultiraju odbijanjem vakcinacije, što sa stanovišta zdravstvene edukacije ne bi bilo poželjno. Zato propuštanje i kršenje ove dužnosti traži i sankcionisanje.

Član 6

Predlaže se da se u članu 85 stav 1 nominalno koriguje iznos kazne na manji iznos koji je primeren socijalnom statusu prosečnog građanina Republike Srbije.

Takođe se u tački 6 istog stava dodaju još dve prekršajne radnje koje mogu biti učinjene od strane pojedinca. Predlaže se brisanje sankcije zbog čina odbijanja imunizacije.Zakon ne treba da propiše sankciju za takvo ponašanje sve dotle dok su njegove posledice još uvek u sferi opasnosti, odnosno nečega što je hipotetičko i što se možda nikad neće ni ostvariti. Kažnjava se samo za činjenje ili nečinjenje koje ima direktnu i konkretnu posledicu, a ne samo potencijalnu. Bitno je realno činjenično stanje, ono što se dogodilo, a ne ono što nije.

FINANSIJSKA SREDSTVA POTREBNA ZA PRIMENU ZAKONA

Za usvajanje i primenu ovog Zakona nije potrebno osigurati dodatna sredstva u Državnom budžetu Republike Srbije.

ANALIZA EFEKATA ZAKONA

Zakon će doprineti boljem i sistemski više dostignutom usklađivanju sa drugim zakonima u pravnom poretku Republike Srbije. On će usloviti bolju, kompletniju i manje složenu primenu podzakonskih akata. Zakon će usloviti revidiranje i primerenije sačinjavanje medicinskih protokola i vodiča kada je reč o sprovođenju imunizacije u Republici Srbiji, naročito u delu definisanja pitanja bezbednosti i kvaliteta mera zdravstvene zaštite, kontraindikacija i alternativnih puteva imunizacije onda kada oni imaju medicinsko utemeljenje.

Javnozdravstvene mere će biti prihvaćene, lakše sprovodive, biti fokusirane na celu populaciju, i imati bolji efekat sa manjim stepenom prinude, što je pokazala praksa razvijenih evropskih država.

Predlagač
Udruženje „Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju“, Beograd, Partizanski blok, ulica 2 1/1; Pib 109020275; Matbroj 28175655; telefon +381642414578; e-mail: inicijativa@vakcinainfo.org

Naziv propisa na engleskom
The Proposal of Law for amending and completing of Act on Population’s Protection against Infectious Diseases

Usklađenost sa Sporazumom o pridruživanju (“Sl.glasnik RS”, br.83/2008)
U potpunosti postoji usklađenost sa Poglavljem 28 Sporazuma o pridruživanju gde su između ostalog prisutna pravila u oblasti javnog zdravlja, kao što su pitanja kontrole duvana, prenosivihbolesti, prevencije zloupotrebe drogai skrininga. Postoji takođe usklađenost u delu pravnih institucija i vladavine pravaiz Poglavlja 24 Sporazuma o pridruživanju.

Usklađenost sa propisima Evropske Unije
Akt predloga usklađen je sa propisima Evropske unije, naročito sa sledečim dokumentima:

Zakon o ratifikaciji Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (“Službeni list SCG” – Međunarodni ugovori”, br. 9/2003 i 5/2005)

Zakon o potvrđivanju Konvencije o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu prrimene biologije I medicine: Konvenciija o ljudskim pravima i biomedicini (“Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 12/2010)

European Charter of Patients’ Rights – Basicdocument, Active Citizenship Network, Rome 2002

Odluka Evropskog suda za ljudska prava ECHR u predmetu Solomakhin v. Ukraine(2012) u kojoj je sud stao na stanovište da obavezna vakcinacija predstavlja povredu telesnog integriteta, usled čega je i utvrđena povreda ljudskih prava aplikanata u tom delu,ali da nema osnova za povredu privatnog i porodičnog života iz člana 8 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (“Službeni list SCG” – Međunarodni ugovori”, br. 9/2003 i 5/2005)., a država je u načelu dužna da se uzdrži od mešanja u individualne slobode izbora u sferi zdravstvene zaštite.

Da li su izvori prava EU prevedeni na srpski jezik
Neki od izvora su prevedeni.

Učešće konsultanta u izradi propisa i njihovo mišljenje o usklađenosti
Obezbeđeno je učešće konsultanta sa mišljenjem o usklađenosti koje je relevantno za materiju zakona.

Potpis podnosioca:

Željko Todorović,
Zakonski zastupnik udruženja

UG”Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju”

Dana: 11. septembra 2017. god

U Beogradu

UG “GRAĐANSKA INICIJATIVA ZA NEOBAVEZU VAKCINACIJU”

INICIJATIVA NOVA – INICIJATIVA NOVA

https://www.facebook.com/VakcineINFO/posts/1321017388007805